Strah od smrti budi nemir i očaj kod anksioznih ljudi

Imala sam oko 17 godina kada sam se na praksi u medicinskoj školi susrela sa smrću, licem u lice. Osoba sa kojom bih razgovarala ili mu pomagala da prebrodi krizu, sledećeg dana bila bi ograđena paravanom. To je značilo da je preminula i da se krevet rasprema. Tišina je pokrivala iskustvo u kojem ništa nije ostalo, pa ni trag o fizičkom prisustvu osobe. Na Institutu u koronarnoj jedinici gde sam se kratko zadržala da radim nakon škole, a pre fakulteta, to je bio svakodnevni prizor. Čovek, “hitan slučaj” ili preživi ili umre. U ovom drugom slučaju, imala sam zadatak da odguram telo u “frižider- box”, popunim dokumentaciju i rodbini vratim stvari pokojnika što mi je nekako najteže padalo, jer je to bio trenutak izlaska iz rutine i susret sa činjenicom da se osoba više nikad neće vratiti kući.

Smrt i psihoterapija

Kad sam počela da radim kao psihoterapeut, shvatila sam da je smrt sastavni deo psihoterapijskog tretmana koji neminovno vodi osobu i do egzistencijalnih tema. Tri pitanja  koje je Erik Bern pominjao pre ili kasnije dođu na red: Ko sam ja? Ko su ovi drugi oko mene? Šta je smisao svega?’

Odgovori na neka od ovih pitanja često vode osobu do različitih strahova i zebnji koje su je i doveli  da ih preispitamo skupa. Teme bliske razvodu, raskidu, gubitku odnosa ili čak posla, a posebno zdravlja ili seksualnosti, jesu teme koje se provlače kao teme bliske smrti.

Kad osoba prolazi životnu krizu, ono sa čime se tad povezuje jeste njen dotadašnji životni tok, iskustva koja je prošla i stanje u kojem se oseća više ili manje nekomforno psihički. To je ujedno i momenat  kad  može da preispita i sopstvene snage kako bi  mentalno, psihički, duhovno, pa i fizički “preživela” jer sve više uviđamo da su um i telo deo jedinstvenog sistema.

Umiranje nade i povratak u život

Uspešna doktorka, majka, uz to i vrhunski stručnjak, suočila se istovremeno sa teškim oboljenjem i razvodom braka. Ova dva gotovo istovremena gubitka, uslovile su promenu koja je zahtevala hitnu promenu načina života, ali i prihvatanja date situacije. Ovo je u njenom slučaju podrazumevalo nove stilove života kako nje, tako i njene dece. U ovako dramatičnim iskustvima osoba mora vrlo brzo da se oprašta sa svojim dotadašnjim obrascima, uverenjima, navikama pa i očekivanjima. Ono što zna biti bolno jeste spoznaja da je procena bila neadekvatna ili jednostavno da na neke stvari nismo mogli računati, a one su se ipak desile. Ovo “brzinsko umiranje” stvari i nade, u psihičkom i fizičkom prostoru čine osobu  uznemirenom, pa i očajnom. Momenat u kome ona počinje da shvata da sve prolazi, nestaje i da mora naći način da živi uprkos nestajanju nečega oko nje i u njoj, otvara mogućnost za novu odvažnost, dublji smisao i veću šansu za smislenijim životom.

Smrt i anksioznost

Život i smrt su međusobno zavisni i gotovo ih je nemoguće ignorisati. Primećujem u svom radu da ljudima koji odbijaju da istraže ili da dotaknu temu smrti i prolaznosti, da ta tema u njima budi snažnu anksioznost. Tada ovo često potiskivanje ili izbegavanje teme, u već ionako anksioznoj osobi ne donosi olakšanje, nego naprotiv razvija dublje strahove, besmisao, što stvara još jači nemir ili očaj. Momenat u kojem osoba počinje da shvata da sve prolazi, nestaje i da moramo naći način da živimo uprkos nestajanju, otvara mogućnost za novu odvažnost, dublji smisao i veću šansu za smislenijim životom.

Foto: Unsplash

Kako sam živeo do sad?

Kad osoba ode u penziju, ona isto tako načinje novu fazu svog životnog puta. Pitanje koje neki tada postavljaju sebi jeste:”Kako sam živeo do sad, da li sam zadovoljan?” Različiti su odgovori koje ljudi  sebi daju, više ili manje iskreno. Ukoliko je odgovor pozitivan nastavak koji sledi može biti lakši, ali ne nužno. Izvesno je da  osoba često može pokrenuti  žalovanje, samosažalenje, ali i apatiju koja joj otežava kretanje kroz nove zahteve svakodnevice i nalaženje svrhe življenja.

Kolektivna neuroza

Nekada uočavam strah od smrti i u naglašanom “ulepšavanju stvari i priči o predivnom životu ili uterivanju u gotovo neurotično zdrave stilove života gde se “mora jesti ovako ili onako”, raditi “ovo ili ono” samo da bi.. šta? Kada pitam osobu, odgovor je uglavnom zbunjujuć: ,,pa valjda da bi se duže živelo”.

Kad je mog klijenta napustio blizak prijatelj, umirući iznenada, osetio se zbunjeno i nespremno. Ovu vest je dobio jednog mirnog dana kada umesto na partiju šaha sa njim, saznaje da je otišao bez pozdrava. Od tada je počeo da se bori sa snažnim nesanicama. Interesantni su i njegovi snovi koji kada ipak kratko usni, donose teme odlaska, pozdrava ili osećanja žalosti i straha.

Vraćanje smisla

Psihoterapija je mesto gde osoba može otvoreno da razmišlja o sebi  i svom životu u svim njegovim aspektima. Jedan od važnih zadataka u psihoterapijskom tretmanu jeste da osobi pomognem da pronađe smisao koji je dovoljno otporan da održi njegov ili njen život sa svrhom. Česte pritužbe sa kojima osoba dođe tipa: moj život je bez radosti, nemam cilj ili zašto uopšte živim kada me je suprug ili supruga napustio, ili osećam veliku prazninu, sa četrdeset godina i dalje ne znam šta želim da radim kad porastem samo su neke od zabrinutosti koje pozivaju psihoterapeuta da usmeri tretman i pomogne osobi da otkrije prepreke koje joj otežavaju kretanje napred. Kad ovo istražimo onda često spontano i nenametljivo otvaramo temu ciljeva života. Osoba počne da prepoznaje kreativne aspekte koji bi uz malo istraživačkog duha, radoznalosti i iskrene volje da se sebi pomogne, usmerili klijenta ka novoj  vrsti samoostvarenja.

Autor: Maja Pavlov, psihoterapeut i NLP trener