Šta se krije iza besa?

Tuga, potreba za razumevanjem i podrškom vode ka konfliktu

U saobraćaju kroz otvorene prozore automobila dopiru psovke, pretnje, izlivi besa, a u gradskom prevozu je ista priča. U pošti sledi frustracija ukoliko neko uskoči preko reda. Tad počinje upućivanje puno nervoze u kojem osobu opominje grupa ljudi. Ljudi su besni! Ovaj širok raspon reakcija sa negativnom valencom, kada se drugom poručuje da ugrožava neku našu vrednost, zove se emocija ljutnje. Kada se ona malo pojača dobijamo bes.

Foto: Pexels

Iritacija, frustracija i ljutnja

Još kao deca se susrećemo sa ovim mehanizmom kada nam roditelji počnu zabranjivati određene stvari i time osujećuju neku našu potrebu ili želju. Dete tada negoduje kako bi nadomestilo ono što mu nedostaje. Upravo  u ovom mehanizmu  započinje  proces socijalizacije u kojem se deca, budući odrasli, nose sa više ili manje tolerisanjem te frustracije.

Da li iskazujete ljutnju?

Klijenti u psihoterapiji  uglavnom mi govore o dva tipa reakcija: onoj u kojoj minimalno ili uopšte ne iskazuju ljutnju i onoj kada se ljute i besne zbog svega i svačega.

Kad dođe osoba koja vrlo obazrivo i ljubazno iskazuje ono što je pritiska, jedna od stvari koja me interesuje jeste i da li izražava ljutnju i kako se uopšte ljuti? Odgovor obično bude „Ne“. Uglavnom se radi o strahu od odbacivanja i takve osobe su često slušale „uputstva za saniranje ljutnje“, tipa: „Ne volim te kad se ljutiš, ili nećemo se sad valjda ljutiti …“. Zato su oni ovu emociju doživeli kao pretnju i gotovo je ne iskazuju.

Oni takođe umeju da mešaju ljutnju tipa psovki, udaraca ili bilo koje drugo agresivno ponašanje sa ovom emocijom. Mešajući osećanje i ponašanje, oni  time sebe onesposobljavaju da iskažu ono što osećaju. Samim tim, neki od njih ne razlikuju ovu emociju od onog što ih čini besnim.

Potisnuti bes

Srela sam dosta depresivnih osoba koje su svoj bes „zakopavale“ decenijama. Posledica je često „prelivanje čaše“. I niko nije kriv što se naša čaša napunila i što je nismo redovno praznili! Zbog toga bunt tinejdžera donekle treba da razumemo jer oni svojim besom ponekad uspostavljaju granice i oblikuju identitet. Ma koliko bes nije dobrodošao i njegove posledice mogu biti tragične, mislim da on u nama jeste iskra života koja još tinja. Ako su ova osećanja neka vrsta signala, onda nam on saopštava da neke od vitalnih potreba u nama nisu zadovoljene.
„Bila sam van sebe kad …“  je ono što se čuje u opisima besa, a to i znači da je osoba na neki način „iskočila iz kabine ličnosti“ i da „letelicom niko više ne upravlja“.

DNK besa

U besu je više stvari prisutno, a raspoloženje varira od iritacije do ozbiljnog gneva. Na to mogu uticati unutrašnji stavovi sa raznim  „uzavrelim mislima“, sećanja, brige, misli, kao i spoljašnji stimulusi koje osobe prevode na sebi svojstven način.

Česta su iskrivljenja u davanju značenja stvarima, ili osoba daje prevelik značaj onome što zaključuje. Sve to mogu biti okidači koji otvaraju vrata emociji besa i čine je intenzivnijom.
Propratni telesni simptomi kao što su lupanje srca, napetost, otežano disanje, crvenilo u licu, samo su vidljiva manifestacija fiziologije besa.

Neki ljudi se lakše razbesne od drugih, što ukazuje da je njihov prag tolerancije na frustraciju nizak. Takođe, to može da znači i da su u njihovoj porodici uglavnom kroz bes ili nasilje iskazivali nezadovoljstvo, a manje ili uopšte nisu razgovarali.

Razbesneti se nikad nije korisno. Uverenje da će se osoba osećati bolje ukoliko sebi to dozvoli, jeste jedna vrsta predrasude. Istraživanja pokazuju  da ako pustite bes, možete izgubiti kontrolu, a to takođe govori o tome da osoba ne izlazi na kraj sa situacijom.

„Besni filmovi“

Da bismo savladali bes, neophodno je da ga razumemo kako bismo preuzeli kontrolu nad njim. Pobrinuti se za svoj bes bitno je kao i pobrinuti se za svoju higijenu. U ovom slučaju mentalnu. Prvi momenat podrazumeva ćutanje i smirivanje, umesto eksplozije. Jer, ako pred drugim eksplodiramo, nemamo više sagovornika koji nas sluša, već „pobunjenika“ koji priprema da uzvrati, ili pak nekoga ko je već pobegao i isključio se. Da bi nas drugi čuo bilo bi dobro da prvo saslušamo sebe. Treba da prihvatimo svoj bes, u svom njegovom obimu i razuđenosti, a to mogu biti ponekad i bizarne vizije.

Jedna  klijentkinja sa opsesivnim idejama imala je stalne prisilne slike da će nekog povrediti oštrim predmetom. Njene prisile su bili potisnuti impulsi ljutnje koje nije iskazivala. Ovo puštanje „besnih filmova“ i suočavanje sa ovim pomalo bizarnim mislima, ma kako one bile čudne, paradoksalno nas smiruju, pošto dolazi do jedne vrste emocionalnog pražnjenja.

Imenovanje sopstvenih potreba

Momenat kada počinjemo da prepoznajemo svoje istinske, a nezadovoljene potrebe, kada dajemo sebi pravo na to da ih osvestimo i da ih možemo imenovati, svakako smanjuje tenziju besa. Tada možemo početi i da prepoznajemo nova, druga osećanja na  kojima je bes često parazitirao ili se maskirao u društveno prihvatljiva osećanja.

Osoba može da pobesni, a zapravo je umorna, ima potrebu  za promenom ili napredovanjem. Iza besa često stoji tuga ili potreba za razumevanjem i podrškom koju osoba nema. Neko može da pobesni, a da se u stvari plaši, usled potrebe  za  emocionalnom ili ekonomskom sigurnošću. Kad su ove potrebe razotkrivene  mi možemo dozvoliti sebi da ih konačno iskažemo pred drugom osobom.
Nije dobro povlačiti se i ignorisati bes, jer on na duge staze uništava i polako ruši osobu, kao i odnose u kojima se bes pojavio. Dešava se i da u tom slučaju osoba svu svoju energiju nesvesno usmerava na njegovo smirivanje. Ukoliko smo ipak imali „izliv besa“, možemo kasnije prići osobi i reći da nam je žao što smo se „obrušili“ na nju i da bismo voleli da nađemo način da podelimo ono što nam je na srcu. Tako proveravamo da li bi on ili ona bili spremni da nas čuju.
Isto se događa i kada smo u situaciji da saslušamo osobu koja je besna. Dobro bi bilo da ne obraćamo pažnju na njen ton, sadržaj i načine, koliko na nezadovoljene potrebe.

Novi početak

Jedna majka, koja ni kriva ni dužna posle slušanja monologa sina koji se verbalno razbesneo na nju može da pita: „Da li si ljut jer bi želeo više razumevanja, podrške, poštovanja …?“ Sasvim je moguće da nećemo odmah pogoditi o kojoj se potrebi radi, ali zato i pitamo.

Ono što je mnogo važnije jeste da druga osoba vidi da smo spremni  da saslušamo, umesto da se svađamo, napadamo ili bežimo izbegavajući neprijatne scene. Takav stav nije uobičajen i pomalo iznenađuje, ali u velikom broju slučajeva s druge strane dolazi … “Voleo bih da si …“, ili „Nije to u pitanju već …“. I tako  sasvim polako izranja podijum  za novi početak i novu koreografiju  odnosa, u kojem se osobe čuju, a bes lagano splašnjava.

Autor: Maja Pavlov, psihoterapeut i NLP trener