Podela imovine, porodični odnosi i bolna “trgovina” s najbližima
Da li vam se desilo da ste trgovali sa bližnjima? To je momenat kad u konstelaciji nerešenih imovinskih odnosa počnete iz naftalina da izvlačite neravnopravne podele, zakinutu imovinu, prećutne dogovore koji su prošli bez vas. Bez dileme, to boli. Ipak, da li ste bili u prilici da ste sve to nekako gurali od sebe ili tolerisali, ne želeći da „kvarite odnose“? Ali, onda se desi jedna situacija koja prepuni času… Npr. otac vam ponudi da mu plaćate kiriju. Ili majka vam predloži da joj platite zubarski tretman, kako biste joj se revanširali za čuvanje dece ili npr.roditelji i pored stalne podrške bratu kome otplaćuju kredit, od vas očekuju da određene troškove snosite sami ili čak da platite gore pomenutu kiriju.
Sasvim jasno sam mogla da zamislim zamrznuto lice moje klijentkinje kada je čula jedan od ovakvih predloga svog oca. Osećanja koja se tad mešaju jesu indisponiranost, razočaranje, bes i intenzivna neverica da je takav predlog uopšte usledio. Nažalost, ova tema je stara koliko i svet i u mnogim familijama dolazi do ovako neravnopravnog okončanja kako emotivnih, tako i imovinskih odnosa. Iako to direkno nije tema psihoterapijske sesije, ono što jeste su stanja uznemirenosti, osećanje nepravde, burno reagovanje zbog kojeg se osoba posle kaje i manje više destruktivna ili samodestruktivno ponašanje koje usledi u datim situacijama.
Kad se budi „kalimero sindrom“ ili osećaj „pa to je nepravda“?
Očekivanja većine osoba počivaju na ličnim mapama. Te mape i perspektive traže određenu izvesnost. Iako se u nekim istočnjačkim filozofijama zna naglašavati da su ljudi nesrećni zato što „nešto očekuju“, mislim da „ništa ne očekivati“ nije realno. Određena izvesnost daje mogućnost planiranja i predikcije, što onda pruža osobi određeni osećaj zaštićenosti. Neizvesnost plaši. Anksioznost je često povišena strepnja u vezi onoga što tek treba da se desi.
Ostajanje u komunikaciji
Bez obzira na relacije i štetu koja u njima po nekada usledi, najteži oblik u pregovorima jeste kad se jedna strana isključi iz komunikološke petlje. Nastojati ostati u kontaktu nije uvek prijatno, ali otvara vrata i nudi bolja ili lošija, ali ipak neka rešenja. Dobro je pričati sa porodicom o planovima koji se tiču svih!
U istoriji našeg pravosuđa evidentno je najveći deo ovakvih slučajeva završio na parničnim odeljenjima gde građevinski veštaci mere plotove i ograde, kvadrature stanova i kuća, a stranke zakidaju jedna drugu za jednu ili više soba, hektara zemlje i ostalog. Iako je malo čiji deda bio rizničar u kraljevoj konjici, kada se imovina sabira i oduzima svi su vrlo fokusirani. Uostalom imovina čini ljude odgovornim. Ipak, kad na bilo koji način prevlada osećaj neravnopravnosti probudi se kod velikog broja ljudi stara pesmica u glavi: „ne dam, ne dam, to je moje“. Osećaj da imamo pravo koje je neko zakinuo pokreće snažan emocionalni „koridor“.
Imamo obično više načina reagovanja koji se zagovaraju u porodičnim scenariju imetka, a evo samo nekih sa kojima se najfrekventnije srećem:
1. O tome se ne priča
Imovina je od onih koji su na vlasti. Tačnije kod aktuelne generacije. Ona vlada, živi i raspolaže imovinom. Ostali kad dođu na red, i ako dođu. Oni koji čekaju osećaju zebnju, neizvesnost i i eventualno prigovor u pokušaju, ali ako im se jednom spočita više doživotno neće pitati o tome sa čim raspolažu ili na šta mogu računati. Ili ako vam roditelji kažu kako „ni Rok Feler nije dao deci…već su morali sami“ tad neki moji klijenti kažu da odustaju da pokreću ove teme i da dok su živi neće više pitati da ne bi „ispali pohlepni“ i oni se onda povlače smatrajući da im predstoji trnovit put u kome baš i nemaju velike sreće ili dobar start. Tako sve ostaje enigma do daljnjeg.
2. Sve ću ti obezbediti
Ovo je druga krajnost prvog scenarija. Imamo roditelja koji su decu odmah zbrinuli. Već unapred su im pružili stan, kola i mogućnost osamostaljivanja. Da li se osoba zaista i osamostalila može biti diskutabilno. Česta vraćanja u primarnu porodicu po obrok, cigare ili bonove za benzin kao i novac i ne mora da znači ništa loše, ali omogućava delimičnu dalju zavisnost u kome vas mama još uvek budi da idete na posao, iako imate već 40 godina. Ovde govorimo o prezaštićivanju, negovanju razmaženosti što svakako onesposobljava.
3. Sve što je moje to je i tvoje
Često u jednoroditeljskim porodicama samohrani roditelj pružaju detetu funkciju partnera “glavnog odgovornog“ za regulisanje svih bitnih stvari ili čak menadžera, u kojima nema dileme da li mu nešto pripada ili ne, već naprotiv vrlo rano mlada osoba postaje vrlo odgovorna i rešava sva važna pitanja, pa i pravna. Plaća račune, posećuje šaltere i brine o roditelju koji ga je od početka nekako ovlastio za funkciju izvršioca i zaštitnika porodičnog prava.
4. Davanje prema zaslugama
Ponekad roditelji žele da pomognu, ali druga generacija ne uzvraća uloženim. Ako ulože tri puta u želje svog potomka i njegov novi fakultet, a dete ne pokazuje rezultat postoji dilema o daljem podupiranju i pomoći. Tu nastaje novi poligon za igre, na kojem neki roditelji počinju lagano da odmeravaju „doze pomoći na kašičicu“ ili pak potpuno zakidaju podršku jer druga strana ne opravdava uloženo. Potomak se ljuti i dolazi na psihoterapiju iz buntovne pozicije sa tekstom: “Nije fer, samo kada bi još ovo.“
5. Hajde da se dogovorimo i lepo planiramo
U manjem broju slučajeva nailazim na klijente koji su imali stav poverenja roditelja koji žele da im izađu u susret. Oni jasno i transparentno komuniciraju, predlažu i podrazumevaju podršku i pomoć koje ove osobe sa zahvalnošću uzvraćaju. Ovi klijenti obično na psihoterapiju dođu zbog druge strane, jer ne mogu da razumeju roditelje partnerove strane koja misli na način jednog od prethodna četiri scenarija. Npr. klijent koji nema roditelje se čudi i ne želi da prihvati činjenicu da roditelji supruge „ne žele gotovo nikad da sačuvaju decu“.
Moja klijentkinja je indisponirana jer ne samo da nema pomoć roditelja kad su materijalne stvari u pitanju, već negde podrazumevaju da zet biva velikodušan. „Ona se udala“, dakle nemaju dileme da treba bilo šta da pruže, čak se i pogađaju za cenu kada je ćerka predložila da sa suprugom na par dana ode u apartman koji izdaju. Stvar ne bi dobila toliko na značaju da starijem sinu ne naplaćuju boravak u porodičnoj nekretnini. U ovim slučaju tretman ide u pravcu razjašnjenja konfuzije, učenja reagovanja u situacijama koje se na žalost dešavaju, koja ne očekujemo, ne volite i koje vas učine na momenat bespomoćnim jer ste blokirani. Ipak, graditi sliku o drugim ljudima kao nefer, nepouzdanim i nedovoljno vrednim vaše pažnje na duge staze i nije baš lekovito i vodi u neku vrstu indisponiranosti, gorčine i razočaranja u kojoj se uvežbava minus pozicija. Naprotiv, dobro je zadržati kontrolu i pored prvog talasa nelagode koja bi povela u blagi šok, „otrezniti“ misli i ustanoviti stav o tome kako vi vidite datu situaciju.
Iznenađen i uvređen
Ova krilatica iz domaćeg filma često citirana možda dobro ilustruje kontekst u kojem se zatekne povređena osoba. Podnošenje nepravde danas je u raznim kontekstima i okolnostima nažalost prisutno. Ipak ovu nelagodu i duševnu bol koja ona nosi sa sobom integrisane ličnosti mogu da podnesu. Mislim da je u najužim porodičnim sistemima dobro i reći i pozvati ostale na fer ishod. Pre svega kad su emotivne relacije u pitanju: “Često me zaboli kada vidim da bratu omogućujete ovo, a od mene očekujete ono”, “Očekujem da se ova neravnopravnost promeni s vremenom” ili „Kako da razumem vašu tabu temu?, “Volela bih da o tome popričamo bez ustezanja”, “Mislim da imam dovoljno godina.“
Ukoliko se to ne dešava, možete uključiti arbitra. Tek ukoliko i to ne pomogne možete se emotivno udaljiti. U tim slučajevima često i kreće sudska parnica. Ako je moguće ostati u komunikaciji i rešavati problem pre toga, to bi bila win – win opcija.
Autor: Maja Pavlov, psihoterapeut i NLP trener