Odlazak na psihoterapiju i suočavanje sa istinom

Psihoterapija i susreti sa psiholozima ne izgledaju baš onako kako ih predstavljaju u fimovima, a u savremenom društvu za ovakve razgovore se odlučuje sve više ljudi koji žele da “poprave” sebe i to kako se osećaju (da se oslobode napetosti, anksioznosti, nerazumevanja sa partnerom i okolinom). Sresti se sa sobom često nije lako, ali ovaj korak vas može dovesti do rešenja brojnih problema koji vam ne dozvoljavaju da živite s lakoćom i bez nepotrebnih briga. Psiholog i psihoterapeut Maja Pavlov otkrila nam je kako izgledaju takvi susreti u njenoj ordinaciji i koliko su danas ljudi spremniji nego pre da podele sa stručnjacima svoje probleme.

Ko su ljudi koji idu kod psihologa i psihoterapeuta i koliko su danas otvoreniji za takve seanse nego pre?

– Danas mnogo više zdravih ljudi ide kod psihologa i traži pomoć psihoterapeuta nego ranije što je u principu dobro. Sam princip dobrovoljnosti je značajan, jer ranije su ljudi išli na nagovor, tj. onda kada svi oko njega primete da ima problem. Onda se osoba polako mobiliše da sebi pomogne. Danas ljudi žele da vide o čemu se tu radi, a to znači da su donekle postali responzivniji na svoja unutrašnja stanja i potrebe. Obrazovaniji su, čitaju o tome i to ih zanima. Radoznaliji su, kad imaju nedoumicu, bilo emocionalnu, bilo kognitivnu, žele da pričaju sa osobom iz ove profesije.

Koje predrasude još uvek vladaju na ovu temu?

– Jedna od uobičajenih je “ma, ne može meni niko pomoći, moram sam”. To je tačno i izvesno, ali  stvar nije samo u tome da se uhvatite u koštac sa problemom, već i da ga sagledate iz više aspekata. Upravo ta višestrukost i slojevitost perspektiva, kao i usmerenje terapeuta, olakšava kako sagledavanje, tako i razumevanje i promenu psihološkog statusa klijenta.

Kako ohrabriti druge da naprave prvi korak i koliko ti susreti “bole”?

– Ukoliko sam na primer dobar prijatelji sa nekom osobom, a naši susreti se sve više pretvaraju “u psihoterapiju” ili liče na to. Iako prijatelji o svemu pričaju, ne znači da moram da uzmem na sebe taj zadatak. Biću objektivniji i time korisniji prijatelj ukoliko kažem: “Mislim da treba sa nekim stručnim da popričaš … Ne znam da li si primetio, imaš problem …” Ohrabrenje u tom pravcu može da boli na momenat, ali suočavanje je pola posla i ukoliko osoba (prijatelj) želi da vas posluša, velika je to ušteda energije za oboje.

Čega se ljudi najčešće plaše, a ne bi trebalo, kada je reč o odlasku kod psihologa ili psihoterapeuta?

– Postoji zebnja od toga “koliko to zahteva promene zapravo?” i “Kako ću uspeti da promenim situaciju kada je dati kontekst često takav kakav jeste, pa je komplikovano bilo šta preduzimati …”. Onda ljudi počnu da odlažu jer proglase situaciju komplikovanom, pa kažu da je “bolje ne dirati”, čime samo produžavaju agoniju i gube opcije za promenu. Ipak, promena je moguća onda kada se više ne mirite s tim da vam takvo nezadovoljavajuće stanje ili status pripadaju.

Većina želi da svoj problem ako je moguće reši odmah. Šta je realno?

– To je opet druga krajnost i ogleda se u konkretnom pitanju u kome osoba na početku upoznavanja traži da se kaže “koliko će nam trebati vremena da se ovo reši?” Realno je kad sagledamo problem i spremnost osobe da sarađuje, učestvuje i angažuje se, da kažemo orijentaciono kojim tempom ćemo prolaziti faze promene.

Kakva je razlika između razgovora sa psihologom i psihoterapije?

– Psiholog može posle eksplorativnog intervjua da uradi i bateriju testova u dijagnostičke svrhe i malo savetodavnog rada. Pshoterapeut je obučen da prolazi faze promene u odnosu na definisan terapijski cilj, tj. kreće tamo gde je “nulta tačka” psihologa.

Kako se osećaju oni kojima ovakve seanse mogu značiti i pomoći?

– Kad počnu puno da razmišljaju ili ih opsedaju misli o određenoj temi, ukoliko počnu uz to da indukuju druge, da ih uvlače u duge razgovore na njihovu (dežurnu) temu, to je prvi znak da treba da razgovaraju sa osobom koja je obučena za ovu vrstu rada.

Intervju vodila: Branka Gajić, BG Online