Imala sa oko 17 godina kada sam  se na praksi u medicinskoj školi susrela sa smrcu, licem u lice. Osoba sa kojom bih razgovarala, ili mu pomagala da prebrodi krizu sledećeg dana bila bi ograđena paravanom. To je značilo da je preminula, i da se krevet rasprema.Tišina je pokrivala iskustvo u kojem ništa nije ostalo,pa ni trag o fizičkom prisustvu osobe. Na Institutu u koronarnoj jedinici gde sam se kratko zadržala da radim nakon škole a pre fakulteta, to je postojala svakodnevna rutina. Čovek, ‘hitan slučaj’ ili preživi ili umre. U ovom drugom slučaju, imala sam zadatak da odguram telo u ‘frižider- box’, ispunim neophodnu  dokumentaciju i rodbini vratim stvari pokojnika. Ovo mi je nekako najteže padalo, jer je to bio trenutak izlaska iz rutine i vraćanje svesti da se osoba više nikada neće vratiti kući.

Smrt i psihoterapija

Kasnije kada sa počela da radim kao psihoterapeut, shvatila sam da je smrt sastavni deo psihoterapijskog tretmana koji neminovno vodi osobu i do egzistencijalnih tema. Tri pitanja  koje je Erik Bern pominjao pre ili kasnije dođu na red:’Ko sam ja? Ko su ovi drugi oko mene? I Šta je smisao svega?’

Odgovori na neka od ovih pitanja često vode osobu i do različitih strahova i zebnji koje su je i doveli  da ih preispitamo skupa.Teme bliske razvodu,raskidu, gubitku odnosa ili čak posla, a posebno zdravlja ili seksualnosti, jesu teme koje se provlače kao teme bliske smrti.Delovi osobe koji su fragentisane, koji se bore u osobi i koji je  čine nestabilnom baš zato jer  ih nije istražila, jer ih se boji ili izbegava,jesu upravo i teme,  koje dodiruju neminovnost  prolaznosti i smrtnosti.

Kriza kao pohod ka smislu

Kada osoba prolazi životnu krizu, ono sa čime se tada povezuje jeste njen dotadašnji životni tok,iskustva koja je prošla i stanje u kojem se oseća više ili manje nekonforno psihički. To je ujedno i momenat  kada  može da preispita i sopstvene snage kako bi  mentalno, psihički, duhovno pa i fizički ‘ preživela.’ Jer,  sve više  uviđamo da su um i telo deo jedinstvenog sistema.

Stvarni život

Uspešna doktorka,majka, uz to i vrhunski stručnjak, suočila se istovremeno sa teškim oboljenjem, i razvodom braka. Ova dva gotovo istovremena gubitka, uslovile su promenu koja je zahtevala hitnu promenu načina života, ali i prihvatanja date situacije. Ovo je u njenom slučaju podrazumevalo  nove stilove života kako nje, tako i njene dece. U ovako dramatičnim iskustvima osoba mora vrlo brzo da se oprašta sa svojim dotadašnjim obrascima, uverenjima, navikama pa i očekivanjima. Ono što zna biti bolno, jeste spoznaja da je procena bila neadekvatna, ili jednostavno da na neke stvari nismo mogli računati, a one su se ipak desile. Ovo ‘brzinsko umiranje’ stvari i nade, u psihičkom i fizičkom prostoru čine osobu  uznemirenom pa i očajnom. Momenat u kome ona počinje da shvata da sve prolazi, nestaje i da mora iznaći način da živi uprkos nestajanju nečega oko nje i u njoij, otvara mogućnost za novu odvažnost, dublji smisao i veću šansu za smislenijim životom.

Smrt, očaj i život

Život i smrt su međusobno zavisni i gotovo ih je nemoguće ignorisati. Primećujem u svom radu da oni koji odbijaju da istraže ili da dotaknu temu smrti i prolaznosti , to u njima budi snažnu anksioznost. Tada ovo često potiskivanje, ili izbegavanje teme, u već ionako anksioznoj osobi ne donosi olakšanje, nego naprotiv razvija dublje strahove, besmisao, koja stvaraju još jači nemir, ili očaj. Momenat u kome osoba počinje da shvata da sve prolazi, nestaje i da moramo naći način da živimo uprkos nestajanju, otvara mogućnost za novu odvažnost, dublji smisao i veću šansu za smislenijmi životom.

Kako sam živeo do sad?

Kada osoba ode u penziju, ona isto tako načinjei novu fazu svog životnog puta. Pitanje koje neki tada postavljaju sebi jeste: ‘Kako sam živeo do sada, i da li sam zadovoljan?’ Različiti su odgovori koje ljudi  sebi daju, više ili manje iskreno.Ukoliko je odgovor pozitivan nastavak koji sledi može biti lakši,ali i ne nužno. Izvesno je da  osoba često može pokrenuti  žalovanje, samosažalenje ali i apatiju koja joj otežava kretanje kroz nove zahteve svakodnevnice i nalaženje svrhe življenja.

Kolektivna neuroza

Nekada uočavam strah od smrti i u naglašanom ‘ulepšavanju stvari i priči o ‘predivnom životu ili ‘uterivanju’ u gotovo neurotično zdrave stilove života, u kome se ‘mora jesti ovako ili onako, raditi ovo ili ono samo da bi…’šta? pitam osobu…Odgovor je uglavnom zbunjujuć…’pa valjda ‘duže živelo’.

Odlazak bez pozdrava

Kada je mog klijenta napustio blizak prijatelj, umirući iznenada, osetio se zbunjeno i nespremno. Ovu vest je dobio jednog mirnog dana kada umesto na partiju šaha sa njim, saznaje da je otišao bez pozdrava. Od tada je počeo da se bori sa snažnim nesanicama.Interesantni su i njegovi snovi koji kada ipak  kratko usni, donose teme odlaska, pozdrava ili osećanja žalosti i straha.

Vraćanje smisla životu

Psihoterapija je mesto gde osoba može otvoreno da razmišlja o sebi, i svom životu u svim njegovim aspektima. Jedan od važnih zadataka u psihoterapijskom tretmanu, jeste da osobi pomognem da pronađe smisao koji je dovoljno otporan da održi njegov ili njen život sa svrhom.Česte pritužbe sa kojima osoba dođe tipa: ‘moj život je bez radosti, nemam cilj ili žašto uopšte živim kada me je suprug ili supruga napustio, ili osećam veliku prazninu,  ili sa četrdeset godina i dalje ne znam šta želim da radim kad porastem…’ samo su neke od zabrinutosti koja pozivaju psihoterapeuta da usmeri tretman i pomogne osobi da otkrije prepreke koje joj otežavaju kretanje napred.

Kada ovo istražimo, onda često spontano i nenametljivo otvaramo temu ciljeva života. Osoba počne da prepoznaje  kreativne  aspekte, koji bi  uz malo istraživačkog duha, radoznalosti i iskrene volje da se sebi pomogne, usmerili klijenta ka novoj  vrsti samoostvarenja.

Završni epitaf

Da li ste se nekada pitali šta bi voleli da piše na vašem grobu? Ako niste vreme je da smislite. Upravo ovaj odgovor može biti odraz onoga kako ste živeli,( ili kako trenutno živite). On i baca svetlo na  ovaj naš, ionako darovan  život.

Maja Pavlov, psihoterapeut