Kako razumeti tinejdžere?

Erik Eriskon je pisao da se naš identitet uobličava između 12. i 18. godine života. On je takođe verovao da prve krize identiteta dolaze u adolescenciji. Slušajući pažljivo osobe na psihoterapiji, često nailazim na sećanja o njihovim tinejdžerskim danima. Oni se sećaju tog ni malo lakog životnog perioda u kome su razmišljali na veoma „čudne načine“. Vrlo često se javljaju i zabrinuti roditelji, koji na primer ne razumeju kako to devojčica želi da ima devojku, iako još ništa ne zna o seksualnom identitetu.

Tinejdžer se često muči među brojnim ulogama koje igra za najrazličitiju publiku. Pre svega, to je jedna osoba za roditelje i porodicu, a sasvim druga za vršnjake, prijatelje, nastavnike. Nije jednostavno u mnoštvu ovih uloga definisati svoj identitet.

Probijanje granica i put ka sebi

Da bi se uspostavile zdrave granice, neophodno ih je prvo probijati. To je često način na koji mlade osobe krenu da se bune protiv roditelja i drugih autoriteta. Oni na taj način dobijaju malo prostora da samostalno ispitaju teren. U tom traganju tinejdžeri imaju vrlo zahtevan zadatak da pronađu sebe, a da se istovremeno ne udalje ili ne izgube osećaj pripadnosti prijateljima ili porodici. Zbog toga zauzimaju često neiskrene pozicije ili igraju uloge u kojima nisu ono što trenutno misle i osećaju. Tako čak 25% adolescenata po nekim istraživanjima izjavljuju da se osećaju vrlo usamljeno dok tragaju za stvarnim „ja“ u sebi.

Roditelji pod stresom

U ulozi roditelja tinejdžera može biti jednako stresno, kao i biti sam tinejdžer. Zašto? Jer se radi o osobi koja nije više dete, ali svakako nije još ni odrasla osoba, iako na momenat verujete da jeste. Radi se i o vašem detetu, koje ne razumete u potpunosti, a pri tom ste napravili veliki vremenski otklon prema sopstvenoj fazi adolescencije, tako da vam se čini da niste nikad ni bili u pubertetu, a kamoli u adolescenciji. Ipak to nije tako, samo ste zaboravili.

Emocionalno odvajanje

Zato prva od strategija za roditelje tinejdžera jeste upitanost tipa: „Šta bi mogao i trebao da uradim u ovoj situaciji?“ Da bi vam to uspelo vrlo je bitno da se za momenat odvojite od emotivne uključenosti, bilo da se radi o pobuni, novom neobičnom ponašanju ili nekim novim sumnjivim likovima koji se šunjaju vašim stanom. Zato vam je potrebno da bar za momenat uđete u ulogu porodičnog terapeuta i zamislite kako biste rešili nečiji tuđi problem, iste sadržine.

Da biste rešili konkretan problem iako imate pravo da reagujete, važno je da hoćete i da se potrudite. Za to vam je neophodno umeće neverovatne fleksibilnosti, skoro pa „čoveka ili žene od gume“.

Najbitnija stvar kada radimo sa sistemima i porodicama jeste da budemo sposobni da sagledamo više delova u njihovoj povezanosti – važno je videti kako jedna stvar uzrokuje drugu. Npr. kako vaše mora, treba, traženje da osoba „prizna nešto“ i optuživanje, ima direktnog uticaja na povlačenje poverenja iz odnosa. Tj. primećujete da se vaš adolescent vama više ne obraća.

Razmišljajte kao porodični terapeut, ne kao roditelj!

Stiv de Šejzer, porodični terapeut, jednom je prilikom izjavio da se poruke ne šalju, već se samo primaju. To može biti sasvim razumljivo kada se setimo da tinejdžeri, kao mladi ljudi, zapravo jedine poruke koje oni računaju na kraju, jesu poruke koje su primili od vas. Nije važno kakva je bila vaša namera, a pretpostavimo da je bila najbolja moguća. Najbitnije je kako je ona bila protumačena. 

Nejdžel Lata, novozelandski porodični terapeut ume da kaže da su roditelji ipak „najbolji, najjeftiniji i najposvećeniji porodični terapeuti kojeg vaša porodica ikad može imati!“

Autor: Maja Pavlov, psihoterapeut