Kako prevazići “krizu srednjih godina”?

Samoodbrana od prolaznosti života

Osećate se nelagodno, ponekad loše bez konkretnog razloga, niste dobro raspoloženi mada vam niko i ništa nisu “pokvarili dan”? Možda vam “okrugle” godine koje upravo živite ne imponuju, a možda svodite neke životne račune, pa uviđate šta ste sve eventualno do sad propustili? Psiholog i psihoterapeut Maja Pavlov kaže za ”srednje godine” da su za neke ljude poput bescarinske zone u kojoj je ličnost čoveka u nekoj vrsti tranzicije.


Foto: Pexels

Kako izgleda „kriza srednjih godina“, šta je karakteriše i da li je neizbežna faza u životu svakog muškarca i žene?

– Ono što tu životnu fazu čini evidentnom krizom jeste neka vrsta gubitka delova sebe (selfa), a često sve to ima veze sa nekim godinama i životnim ulogama. Zato ovde govorimo o krizi identiteta. Na primer, “sindrom praznog gnezda” neminovno vodi u neku vrstu nostalgične krize. Jedna klijentkinja mi je rekla: “Do sad je bila graja u kući sa četvoro dece, a sad je tišina …” Raskrstilo se sa nekim iluzijama, očekivanjima, možda se neke stvari nisu ni desile (što zna biti još gore), a nema novog entuzijazma … Kakav stav imamo prema budućnosti umnogome će definisati da li smo “u krizi” ili ne. Ukoliko je bojimo neizvesnošću, negativnim stavovima o starenju, utoliko će kriza biti žešća. Tada neki mehanizmi odbrane znaju da stupe na scenu, pa kod nekih slika o „krizi” poprima groteskan ton u ponašanju: stariji muškarci i mlađe žene, naprasno podmlađivanje, ulazak u garderobu ili ponašanja neadekvatna za neke godine. Osoba je tad u potrazi za mlađom i lepšom slikom sebe koje odavno nema. Onda sve to liči na neku vrstu samoodbrane od prolaznosti. Istina je međutim da jesmo prolazni i da prolazimo, a egzistencijalno pitanje ukoliko nismo razmatrali dođe na red, kad tad. Prihvatanje izvesnosti o prolaznosti ne mora nužno da vodi u krizu, već naprotiv, u novi otkriveni smisao, postavljanje novih želja i ciljeva, neke nove relacije i odnose, možda čak kvalitetnije. Uostalom, i vino što je starije bolje je … zar ne?

PRIPREMA ZA BRAK

Da li su bračne krize češće zabeležene kod parova koji su sklopili brak kao vrlo mladi ili je to učestalije kod onih koji su se venčali u kasnim tridesetim?

– Kod mlađih parova je to turbulentnije. Očekivanja i idealizacije krenu da se ruše u svakodnevnom suživotu. Vrlo je važno, a što mislim da nedostaje mnogima, pripremati se za brak. O tome nažalost ljudi uče uglavnom po modelima roditeljskih ili pra-roditeljskih brakova, ili priča o njima. Zajedništvo podrazumeva važan projekat života u kome se izgrađujete, ali i odričete, na nov način. Ukoliko mlada osoba dolazi iz porodice gde su roditelji živeli u disfunkcionalnom braku, lakše će se odlučiti za napuštanje svog, u prvoj krizi. Zato je važno odmeravati liniju do koje vredi ulagati i popravljati vezu, a kada znati da je vreme da se povučemo. Psihoterapija pomaže da ljudi donesu odluku u skladu sa sobom, ne nužno u afektu, bežeći ili trpeći.

Šta je preduslov za kvalitetan partnerski odnos?

– Prvo opredeljenost, a zatim navike. Stvaranje dobrih navika koje neguju zajedništvo je važno, kao i sloboda i tolerisanje različitosti. Vrlo bitno jeste „odvezivanje od kontrolnog punkta ljubavi”. Taj momenat je vrlo važan, jer ako smo opredeljeni, onda verujemo i ne proganjamo. Bitno je i da osobe ustale određene dogovore koji će preduprediti nesporazume i konflikte. Ono što je vrlo bitno jeste i kako iz konflikata izlazimo i koliko se u njima zadržavamo, ne samo da li ih imamo. Dakle, dosta toga održava partnerstvo – prvo dobri temelji, način komunikacije, kako rešavamo probleme, umemo li da slušamo? Da tražimo, ne da otimamo, kako i koliko praštamo, onda ono čuveno saplitanje “moji – tvoji … naši, vaši …” i izlazak iz tih primarno porodičnih veza, na zdrav način, okretanje sopstveno zasnovanoj zajednici, bez krivice ili osećaja manipulacije. Prenaglašavanja lojalnosti porodičnim kultovima zna biti prilično ometajući faktor. Dobar seks koji je u skladu sa emocijama jeste nešto što može upotpuniti zajedništvo i učiniti ga da traje.

BOLNI PROCESI

Zbog čega neki muškarci i žene imaju potrebu za ljubavnim avanturama izvan braka, bez bilo kakvih planova da taj brak i prekinu?

– Osoba nastoji da se realizuje na različite načine i na različitim nivoima. Kod nekih  je u pitanju potreba za uživanjem, za nekom vrstom potvrde da su oni ok ili „da je sve ok”. Ljudi imaju različite referentne okvire i u njima pothranjene različite vrednosti. Nekom je ova vrsta „dvostrukosti” dokaz nekih ličnih uverenja, a nekad osoba zaluta kompenzujući ono što joj nedostaje, pa „ne ume da se povuče”. Moje iskustvo u psihoterapiji svedoči da su to vrlo bolni procesi otrežnjenja gde je najmanje jedna od tri strane veoma povređena. Zato su u psihološkom smislu preljube zapravo igre gde osoba na neadekvatan način želi da ostvari bliskost. Cena je povređenost. S druge strane, ostajanjem u braku osoba zadržava dobru ili socijalno poželjnu sliku o sebi, kao i neku vrstu sigurnosti koju donose dobro utabane navike suživota. Novi uvid osobe u ovu dinamiku igara, u psihoterapijskom procesu omogućuje joj i da promeni ponašanje, tačnije da izađe iz igara ove vrste i da u svojoj partnerskoj vezi koja je legalna počne da traži, gradi, zahteva ili je napusti uz dogovor.

PUT KA PUNOĆI ŽIVOTA

Kako psihoterapija pomaže ljudima da se snađu na ličnim životnim raskrsnicama?

– Na mnogo načina i na više nivoa, jer psihoterapija nudi individualni pristup. U ovom procesu osoba rasvetljava neke svoje psihološke delove koji su možda nečujni, povezuje se sa njima i osmišljava novi pravac za sebe koji zovemo psihoterapijski cilj. U tom procesu postoje neke faze koje terapeut jasno usmerava kako bi klijentu pomogao da prođe kroz njih i dalje napreduje. Pored rešavanja problema, što osobu često dovodi na psihoterapiju, veća dobit je po meni što klijent stiče novu svesnost, počinje da pravi npr. razliku između korisnih i manje korisnih uverenja, uočava šta su joj autentične,  šta potisnute, ili čak zamenske emocije, koje ne donose razrešenja. Može i da izleči prošlost ako prepozna neke svoje ponavljajuće šeme i obrasce,  i razume zašto se ponaša po njima. Meni se sviđa Bernova ideja da je terapeut angažovan da „uhvati glas Deteta”, da dekodira i detoksikuje klijentovu komunikaciju.

Koliko od klijenta zavise uspeh i rezultat psihoterapije i kako neko može da zna da je spreman za takve razgovore?

– Ukoliko klijent dobrovoljno dođe na psihoterapiju, to je dobar znak. On zna da želi neku vrstu promene ili je svestan da ima problem, što nije nužno slučaj kod onih koje je neko doveo. Ova spremnost, motivacija i radoznalost oko načina da se pomogne sebi je već pola uspeha. Predstave o psihoterapiji se razlikuju, pa je zato dobro da psihoterapeut na početku ukratko predstavi kako psihoterapijski proces izgleda. Za većinu je to novo iskustvo koje u nekim svojim fazama ne mora biti nužno prijatno. Osoba koja je dala sebi pravo da se postara za sebe je spremna za ovu vrstu razgovora. Ona traži da joj bude bolje. To je odgovorna osoba, jer počinje da gradi put ka punoći života.

Intervju za BG Online; razgovor vodila Branka Gajić