Da li ste depresivni?

Moj klijent ne može da misli, ne može da jede, ne spava i konstantno optužuje sebe za greške koje je napravio u prošlosti. I pored visokog nivoa stručnosti u svom radu, on sebi neprekidno prebacuje. Čak mi ni podrška porodice nije pomogla da se zaustavi u samoproganjajućim mislima. Nije mogao više ni da odlučuje, što je bilo bitno za njegov posao.
Tragala sam za okidačem. Kod nekih klijenata je on spoljašnji, kao deo neke stresogene situacije, a nekad se nalazi u samoj osobi. Otac sa kojim ne razgovara se razboleo. Oni godinama ne nalaze zajednički jezik. U vreme kad je počela depresivnost otac je bio u bolnici. Nerazrešeni konflikti pomerali su se u unutrašnja intrapsihička stanja i depresivna raspoloženja, da bi kasnije sve to uzelo maha i pretvorilo se u poremećaj. Vrlo je bitno da kad osoba primeti da se tako nešto dešava ne čeka da stvari odu dalje, a stanje se iskomplikuje. Negativna slika o sebi je često propratni deo repertoara depresivne osobe, a može biti i posledica stalnih i dugih perioda negativnih etiketiranja na sopstveni račun. Neke osobe se poistovećuju sa neuspesima:”Ako nešto nisam dobro uradio- loš sam”. Ovaj doživljaj neadekvatnosti prerasta u jednu vrstu pasivizacije jer “protiv toga ne mogu ništa, ja sam takav.” Ovo dalje vodi u bespomoćnost koja je vrlo nezgodna pozicija za svakog čoveka. Ono što sledi je negativno tumačenje i ostalih događaja, očekivanja i velika doza
pristrasnosti.

Foto:Unsplash

Tolerancija na neizvesnost

Posle bračne prevare jedne klijentkinje, suprug je odlučio da se preseli. Iako još nije bio podneo tužbu za razvod braka, činilo se da je to njegov sledeći korak. Možda deluje logično, ali moja klijentkinja to nije želela, ona je tek tada počela dolaziti sebi, osvešćivati svoja krajnje disfunkcionalna ponašanja i želela se menjati. Usledila je depresivna epizoda u kojoj ona nikako nije mogla da se pomiri sa činjenicom da “naplata sledi” u vidu neželjenog razilaska porodice. Krivila je sebe za posledice, povlačila se, izvinjavala, ponižavala, a onda je usledila duboka tišina. Krivica i stid umeju da zakoče psihički sistem. Lični standardi nisu ostvareni, a osećanje da ste loša osoba jer ste izneverili neke norme i pravila za posledicu može imati tugu, kao deo gubitka ili strah kao pretnju i opasnost od budućnosti. Sve ove emocije mogu se vrteti u začaranom krugu. Ono što je vidiljivo kod nekih jeste nedostatak tolerancije na nesigurnost. Iako svi vole izvesnost i jasnoću o ishodima situacija, događaja ili razrešenja odnosa, niko se ne može stopostotno osigurati u vezi s tim. Ono što je važno jeste da osoba bude tolerantna na neizvesnost u periodima iščekivanja ishoda. Vrlo bitno je da ne bude u stalnom zabrinutom stanju, koje kao neko “noćno dežurstvo psihe” vreba osobu sve vreme. Ona je stalno u pripravnosti jer polazi od toga da dok brine, ishod će joj ići na ruku. Međutim, to se neće desiti, već naprotiv samo će uvežbati mehanizam za stalnu zabrinutost.

Ljudima koji stalno prežvakavaju i ponavljaju uporne negativne misli nedostaju “vrata za izlaz.” Ukoliko kontinuirano razmišljamo isto, pravolinijski i linearno, mala je verovatnoća da preusmerimo pažnju na nešto drugo i nešto vrednije. Zato je bitno učiti i razmišljati na nov način, pa i onda kada ne verujemo sasvim u njega. Izmestiti se iz fiksne pozicije negativne pristrasne pažnje, znači pomeriti se u kognitivnu zonu u kojoj niste bili do sad. Jeste nelagodno za početak, ali nije neizdrživo. Ova nova samoprocenjena misao postaje realnija, običnija i sa manje emotivnog naboja. I eto vas u novom psihičkom polju!

Samokritika i socijalna anksioznost

Jedna klijentkinja dolazi na terapiju jer plače. Kaže, zbog svega i svačega. Ona izgleda tužno, zabrinuto, kada čuje nešto što ne želi oseća se potpuno promašeno. Njeno lice govori sve. Ona izbegava ljude i kontakte. Ne želi da se druži i druge ne smatra dovoljno iskrenim da bi se zadržala i uopšte ulazila u bilo kakve odnose. Što su deca više bivala izložena kritikama ili nekoj verbalnoj vrsti zlostavljanja vrlo često prepoznajemo da su kasnije imali narušenu sliku o sebi. Takve osobe mogu na manje životne okidače da pokrenu osećanje neuspeha, bezvrednosti i inferiornosti. Svaka pojačana sumnja u sebe može biti marker sklonosti ka depresiji. U mnogim istraživanjima samokritika u depresivnosti je povezana sa socijalnom anksioznošću. Ona se pojavljuje jer osoba kritiku bilo koje vrste doživljava neverovatno ugrožavajuće i time pojačava osećaj inferiornosti. Neuro nauke nam pojašnjavaju šta se dešava na nivou transmitera i koje posledice osoba trpi kada se prekine “autoput” na relaciji hipotalamusno – hipofizno –nadbubrežna osovina. I pored tog moćnog mehanizma za usmeravanje hormonskog sistema u telu, u čemu dobrim delom pomažu i antidepresivni medikamenti, psihoterapija se pokazala kao vrlo efikasna u uspostavljanju novog balansa osobe. Terapeut se zajedno sa klijentom angažuje ne štedeći emocionalnu energiju, kao i intelektualnu stimulaciju, osnažujući ovaj savez. To znači da će u toku procesa rada klijent shvatiti da su neka konfliktna osećanja dobra, tj. da razume da obe pozicije (koje ga na primer muče) mogu da budu ispravne ili da nijedna nije pogrešna, da postoji rizik koji se toleriše i preuzima. I ne nužno tačno – pogrešno razmišljanje, već “dovoljno dobro, za sad”.

Autor: Maja Pavlov, psihoterapeut i NLP trener