Da li je vaša emocionalnost u šah matu?

Šta kada je emocionalnost vašeg partnera  u šah matu?

Kako živite ukoliko naučite da živite bez emocija?

Vaš život i dalje može da funkcioniše uobičajeno dobro, i čak vrlo kvalitetno…sve dok se ne pojavi situacija koja vas pomeri, a vi  uđete  u zonu u kojoj se nešto dešava u vama, ali ne razumete tačno šta? Kao u nekom balonu počnete da lebdite isključeno i samoizolovano, ali ne možete jasno da osetite kuda.

Poremećaj emocionalnosti  zna da se kreće u dva pravca: jedna je da osoba ne oseća, a druugi je da ne iskazuje emocije.

Ne osećati  ništa je vrlo neobično, ali moguće , jer psihičke strukture koje  bi trebale da angažuju osobu u emocionalnom odgovoru, nisu ni podignute. Međutim, usled jakih trauma, ranih doživljaja  u kome se osoba  isključivala emotivno,štiteći se, osećanja mogu biti tu, ali su toliko potisnuta da ovaj mehanizmom reaguje vrlo odloženo, i slično kao u prvom slučaju. To znači, ne iskazivanjem osećanja .Dakle, u prvom primeru osoba ne oseaća, a ovde verovatno oseća, ali ne iskazuje. To jeste svakako nesvesna odluka, i često vremenski nastala razvojno rano. Dete može da bude u nekoj situaciji potreseno,i usled duge patnje, da prestane da reaguje,ostajući tupo ili  nemo. Ovakva vrsta  odluke kod nekih nastaje usled dramatične scene, ili tokom niza životnih sekvenci u kojima osoba počinje slično da reaguje, a u završnici negde utaba stazu svojoj odluci da je osećati opasno.

Odrastao čovek nakon  neverstva supruge ulazi u  fazu rešavanja bračne krize, na način da se pita šta pokreće njegov emotivni rezervoar? Važnije pitanje od ovog  bi bilo, šta ukoliko u njegovom emotivnom rezervaru nema ništa?

Dotičući razloge supruginog bega u seksualnu aferu, ovaj klijent konstatuje da nema nikakve emocije. Želeo bi možda da ih ima, da se ljuti ili bude tužan, ali ih nema. Tupost je reč koju pominje.

Ovde se psihoterapijski procesi odnose na prigušena i potisnuta osećanja, kojih na svu sreću ovde, ipak negde u nesvesnom ima.

Vrlo rano u njegovom životu majka je otišla iz porodice. Svedoci govore o tome koliko je plakao za njom, ali on se ne seća. Od tada zapravo kaže da ne oseća. Postao je osoba sa jakim raciom, analitičan i  vrlo promišljen .Ipak, kada usledi situacija, kao ova, koja kod najvećeg broja osoba poziva na emotivno ragovanje on oseća neku vrstu nelagode, eventualne  teskobe  u kome nema dalje. Upravo zato što ’nema dalje’ i što je to doživljaj u kome on ’ne može da izdrži’ na prvi pogled, ovo  stanje i poziva ovu osobu da razgrne  svoju emocionalnost, i krene u susret  vratima, koja je nekada davno zatvorila i dislocirala se iz sebe.

Ovo je čest slučaj kod antisocijalnih ličnosti koji npr. ne osećaju ili čak nemaj osećanje krivice, pored ostalih društvenih normi. To je zato što zapravo negde duboko imaju dehumanizovanu sliku o drugim ljudima.

Upravo je tu negde i moj klijent emotivno  zastao. U odlasku ’proterane’ majke iz braka u kome je otac  sa novom partnerkom takođe otišao, a on, kao mali sin ostao kod bake i dede, bez naročitog odgovora. Iako su mu dalji staratelji možda i pružali dosta toga, njegov emotivno blokiran odnos prema majci koji je kasnije prenet i na odnos prema ženama uopšte, jeste negde bio početak njegovog emocionalnog  samoonemogućavanja. Osobe sa ovakvim vrstama emocionalnih defekata znaju čak da razmišljaju (ili imaju fanzazije)o osveti. Voleli bi to isto da urade drugoj osobi, zato što su uvereni da su ti drugi doživljeni kao dehumanizovani radili njoj.

To je bio ujedno i  šah mat za njegov brak, u kome je moj klijent dugo bio  uključen na sve moguće načine, osim na emotivne.Da su emocije nešto bez čega se može, jeste izvesno, jer niko ne oseća 24 časa dnevno. Ipak, na duže staze njihovo ne proživljavanje, neiskazivanje  zapravo osiromašuje život i njegov kvalitet, ne dopuštajući puninu doživljaja.

S druge strane, baš zato što on nije pravio razliku i između ljutnje i odbacivanja, za njegovu  suprugu, koja je  želeći da se pobuni usled njegovog povlačenja ili ’hladnoće’ to je predstavljao veliki rizik. Strah od napuštanja,kočio je njene zdrave zahteve da ne želi da se prilagodi na ’nenormalne uslove’. Igra u koju je pozivao izgledala je ovako: ’ Ako se pobuniš tek me onda gubiš.’ On je zaista video  ljutnju kao pretnju. Zato je ona oprezno procenila da je ne ispoljava, ali prestala je i da traži za sebe. Pribežište je našla u kratkoj aferi s sporednim muškarcem.

Ovaj čin  može se posmatrati u svetlu apel funkcije jednog od partnera koji traži emocionalno prepoznavanje i uključivanje drugog.

Psihoterapijski bračni proces je lepo saniran, ali nastavak sledi u koracima emocionalne diferencijacije, ranih odluka i novih dozvola na osećanja, i to ’ osećati punim plućima’. Bez zadrške i bez straha.Time osoba stvara jednu novu svesnost u kome dozvoljava sebi niz spontanih i opuštenijih reagovanja.

Maja Pavlov