Cena dvostrukog života – Rastanak od iluzije i povratak porodici

Nije lako biti uvek realan. Život u iskustvima svakodnevnice ume i da dosadi.  Zatim se pojavi  „to nešto“, susret sa zanosnom osobom, novi projekat koji obećava ekstra priliv novca ili neki sličan cilj koji pokreće entuzijazam osobe. Ali, šta se dešava kad osoba, projekat, pa ni cilj nisu ono što smo očekivali. Razočaranje je sastavni deo životnog toka. Ono nas obuzima kad se drugi ne ponašaju ili se situacija ne odvija u skladu sa ličnim očekivanjima. Sve to može da izazove visok stepen frustracije.

Foto:Pexels

Moj klijent se javio na psihoterapiju u trenutku razlaza sa partnerkom sa kojom je bio u paralelnoj vezi,  pored braka u kojem je bio godinama. Iako je doživeo ekstazu i najneverovatnije vrste uživanja pored ljubavnice, postalo mu je naporno da laže i da sve te „paralelne stvari“ uklapa u svoju svakodnevnicu, a da pri tom konstantno smišlja izgovore. Druga strana je uz to pojačala uslov „ili – ili“, što je bila dodatna presija na koju više nije želeo da odgovara. Bio je rešen da mu to više ne treba, da to ne želi, ali mu nije bilo jasno odakle ta količina ranjivosti i tuge usled prekida tog odnosa. Tuga je razumljiva i odnosi se na proces žaljenja, kada nekog ili nešto gubimo ili završavamo. Ipak, nije mu bilo jasno šta je to što je održavalo njegov svet u kojem je uživanje bilo „natprirodna fascinacija“. Bilo je to uverenje da je iskusio nešto „ekstra i posebno, kao nikad do sad“ i da je u tom kontekstu prepoznat, kao „moćan vladalac nad još moćnijim drugim“.

Foto: Unsplash

Ubrzo mu je postalo jasno da uživanje samo sebi ne može biti cilj i da sve te ponude koje pruža ova veza sa dobrostojećom partnerkom uz ispunjenje najneverovatnijih želja, jesu privlačne njegovoj detinjoj fascinaciji, ali i da je zapravo živeo u nekoj vrsti iluzije. Ova vrsta opčinjenosti, ma kako bila privlačna i prijatna, nije se mogla meriti sa „malim“ (ili mnogo većim) stvarima svakodnevice, kao što je šetnja sa decom u parku, prijateljima i dnevnim ritualima, pa čak i odnosima sa suprugom koji su jedno vreme u svojoj partnerskoj dimenziji bili zanemareni.  Vremenom, polako, ali sigurno razgraničio je šta je to što želi i zašto je to važno. Poslednji problem bio je kako to i da saopšti, a da ne povredi osobu sa kojom je živeo u nekoj vrsti bajke, koja nije imala pokriće, a baš ni perspektivu.  Želeo je „dobar odnos“ i nadalje, mada ne više partnerski. To se drugoj strani nije podrazumevalo i on se morao suočiti sa realnošću, frustracijom i završetkom, uprkos što kraj nije izgledao kako je želeo

Rasplet iz iluzije je bolan jer se zastareli deo ličnosti mora osloboditi sadržaja i uverenja koji ga održavaju i biti zamenjen realnošću Odraslog, a to nije uvek prijatno. Bile su mu potrebne nove „doze“ realnosti i samouvida koje će ga motivisati na drugačiji način. Novo otrežnjenje ne treba poistovetiti sa gubitkom, već svesnošću o novim zahtevima stvarnosti. A usidravanje u stvarnosti, nije nužno „kapitulacija“ već izazov za nalaženje novog smisla.

Autor: Maja Pavlov, psihoterapeut i NLP trener

Podelite sa svojim prijateljima!