Čekajući srodnu dušu koja se možda nikad neće pojaviti


Kako izgraditi zdrav partnerski odnos?

Opšti pristupi u traganju za partnerom i održavanjem romantičnih veza razvijaju se u dva pravca: “verovanje u sudbinu” i “verovanje u rast veze”. Zašto mnoge osobe srednjih godina koje srećem u radu čekaju srodnu dušu, ne razmišljajući o tome da se takva osoba možda nikad neće pojaviti i da možda gube dragoceno vreme?

Princeza, princ i romantična ljubav

Ovo uverenje dolazi iz ranijih faza života osobe, kojom je potkrepljivano dečije magijsko mišljenje o princu i princezi koji treba da se kad tad pojave u životu glavnog protagoniste priče. Kasnije je tu bio i uticaj sredine koja je gradila mit o romantičnoj ljubavi. Ovakva ljubav “čeka da se desi“ i možda jednog dana i „dočeka“. Ipak, problem sa čekanjem je rizik da se taj neko nikad ne pojavi. Ovde je najupitniji stav osobe koja se uljuljkala čekajući da prilika naiđe. Na nekom nivou se pasivizirala i odustala od svog prava na izgradnju odnosa.

Do kada čekati?

Neki od mojih klijenata se pitaju zašto ne treba da nastave sa čekanjem svoje srodne duše? Oni veruju da su što upornije čekaju veće šanse da se neko pojavi. Ovo je pogrešna vrsta upornosti. Ipak, psihoterapija ih navodi da počnu da razmišljaju o izgradnji kvalitetnog partnerskog odnosa na drugačiji način.
Formiranje ličnosti je u funkcionalnom smislu dinamičan proces koji prati različite razvojne faze osobe, ali i njena iskustva i strategije adaptacije. Ukoliko su čovek ili žena kao osobe izgrađene, više ili manje mogu odgovarati jedno drugom. Pitanje je i šta svakoj osobi treba da bi u relaciji osetila zadovoljstvo i afirmisanje njenih važnih vrednosti. Bitno je da prepoznamo da li neko jeste spreman za „putovanje“ sa nama kroz različite životne faze. U tom smislu pričamo o dobrovoljnom i uzajamnom partnerstvu.

Da li smete da rizikujete?

Srećem osobe u njihovim četrdesetim koje žele da izgrade emotivni odnos, ali nisu spremni da rizikuju jer veruju da ovaj proces može biti zahtevan, a to im ne prija. Emotivni odnos definišu dve strane. Ukoliko su spremene da se investiraju, upoznaju, izlože i ukoliko mogu i da rizikuju do izvesne mere, tada govorimo o spremnosti i dobroj volji za ulazak u emotivni odnos. Obično jedna strana ima više kapaciteta za emocionalno investiranje i tu nastaje problem. Da li treba da se trudim dalje, ukoliko druga strana to ne ume? Takođe, svaka kriza može obnoviti i restartovati odnos, „gurnuti vezu napred“ ukoliko oboje žele da se potrude.

Realne veze se postepeno grade

Veze koje osobe postupno grade su realnije, ne počivaju na mitovima, već ispred sebe prepoznaju konkretne ljude, osobu i njene osobine, navike, uverenja i vrednosti. Takođe testiramo i sopstvene reakcije na iste. Tada dobijamo jednu vrstu doživljaja, da li nešto jeste ili nije za nas. Mnoge moje kolege smatraju da verovanje u “sudbinsku ljubav”(srodnu dušu) potkopava sreću i stabilnost u odnosima, dok rast predstavlja jaču osnovu za ljubav, posebno ako želimo da veza bude dugotrajna. Osećanje da je neko sličan nama, tj. “srodnost duša“ motiviše. Međutim, upitno je šta su zapravo osobe doživele na početku, jer jedna vrsta projekcije i idealizacije jeste vezana za mehanizme zaljubljivanja, koje naglašavaju tu „sudbinsku srodnost“. Ipak, sudbinska ljubav izmešta naš lokus kontrole spolja. To znači da naša sreća zavisi od nekog ili nečeg što je diskutabilno. To je pozicija koja umanjuje moć. Ona znači da otpisujemo sopstvenu odgovornost u odnosu i nazovemo je srećom ili sudbinom.

Zašto nam ide ili ne ide?

Ukoliko preuzmemo odgovornost za sebe (lokus prema unutra), kao i kad postanemo svesni relacionog lokusa, tj kako skupa funkcionišemo, možemo u tom slučaju sagledavati s vremena na vreme kuda ide taj odnos, da li je to smer koji želimo za sebe. Ako da, zašto? Ako ne, zašto ne? Vrlo je bitno da odgovorimo sebi na ova pitanja, jer to definiše našu vrednosnu poziciju i očekivanja od odnosa.

Kako znamo da je osoba ona prava?

To ćete osetiti kada stvari postaju lake, spontane, uigrane, jednostavne, pune razmene, dobre volje i želje da drugome i nama u odnosu bude dobro. Kada svesno udovoljavamo, ne zato što moramo. Ukoliko naše krize kraće traju i umemo da razgovaramo znači da napredujemo i to liči na najlepši ples koji je skladan i lep.

Pristajete li da rizikujete svoju ranjivost?

Kako izgraditi zdrav partnerski odnos na duge staze?
Za ljude koji nisu imali funkcionalne modele bližnjih u porodičnim sistemima to predstavlja izazov, ali nije nužno prepreka. Takođe, predrasude i kontaminirana uverenja o zajedništvu kvare mogućnost investiranja sebe na zdrav način. Postoje neke rezilijentne tačke u ličnosti koje stvaraju predispoziciju za dobar odnos, a to su: lična izgrađenost i zdrava autonomija svakog partnera, unutrašnji i relacioni lokus kontrole u kome svako preuzima odgovornost za zajednički odnos ponaosob, ali i zajedno. Spremnost da se izložimo, rizikujući ranjivost, kao i mogućnost da se zalažemo za sebe, ali i pružimo drugome obilato bez zadrške. Na ovaj način odnos se nastavlja, i stalno obnavlja.

Maja Pavlov, psiholog, psihoterapeut