NA PREVARU PRISTAJU ONI KOJI MISLE DA NE ZASLUŽUJU BOLJE

Od toga da li, koliko i na koji način volimo sebe zavisiće i životni put svakog od nas. Sa ovim se slažu, kako životni treneri različitih pravaca, tako i stručnjaci iz oblasti psihologije i psihoterapije. Jedan od njih je i Maja Pavlov, diplomirani psiholog, psihoterapeut i NLP trener. Maja Pavlov u razgovoru za BGonline napominje da podrška od najranijeg detinjstva doprinosi prihvatanju sebe, dok ljudi kojima je podrška bila uskraćena, čak i u odraslom dobu sumnjaju u svoju vrednost, preispituju se, traže dokaze lične vrednosti što ih svakako sputava u ličnom razvoju i napretku na svim životnim poljima.

Šta najviše brine savremenog čoveka koji je u konstantnoj trci s vremenom i obavezama?

– To su pitanja da li smisleno žive svoj život, da li je sve ili dosta toga bilo promašaj, a ako i jeste, kako sve to prevazići. Pitaju se da li ima nade za nešto drugo, a “zaglavljivanja” te vrste pozivaju osobu da restartuje sopstveni sistem vrednosti i preispita sebe u različitim kontekstima – posla, porodice, partnerskih odnosa, zdravlja, ali i pruži sebi odgovore na pitanja šta mu je važno, šta misli i podseti se da to što hoće i može. Česta su razočaranja u druge ljude, bližnje, kolege, decu, politiku što stvara u ljudima indisponirani ton i prigovor. Sumnja u svoje sposobnosti je treća vrsta brige, što često dolazi usled neznanja “kako nešto izvesti”, pa je to sve jedan začarani krug u kojem se osoba vrti. Što je duže u njemu, duže se i muči, a pri tom zna da vreme prolazi.

Kako pronaći vreme za sebe u moru obaveza i brzom tempu života?

– Čovek može da pronađe vreme za sebe onda kad ima realan životni tempo i kad stavi vreme u funkciju svojih obaveza, a ne obaveze u funkciju vremena. U drugom slučaju, on postaje rob vremena. Obaveze nalažu dosta toga, ali ljudi su ti koji prave prioritete. Mogu ponekad i da prepoznaju da je nešto “previše”. To mogu onda kad njihova količina obaveza nije stalna potvrda njihovih vrednosti, a čini mi se da za mnoge to jeste. To je tzv. “drajversko ponašanje”, uz jednu vrstu prisile tipa “vredim kad radim, kad žurim, kad pokušavam”. To jeste ok sve do onog momenta kad osoba nesvesno počne sebe toliko da uslovljava, da se izgubi u obavezama. Danas su skraćeniji intervali boravka “u svom slobodnom vremenu”. Nema smisla govoriti o tome da smo jedna osoba na poslu, a druga kad ne radimo. Mi smo sve vreme u kontaktu sa sobom (bar bi tako trebalo da bude), pa tako i unosimo sebe u svoje aktivnosti kao i u niz životnih uloga u koje iz dana u dan uskačemo. U nekima se bolje ili slabije snalazimo, a ako nismo povezani sa sobom, onda nam stalno treba neko ekstra vreme “za sebe” jer smo od sebe “otuđeni”. Ako sebe “otpisujemo” u korist neke situacije ili drugih, tada nam stalno treba svež vazduh ili da “izronimo” na površinu da bismo preživeli.

Uvežbana bespomoćnost

Zašto ljudi ostaju u emocionalno lošim vezama koje su često i destruktivne po njih?

– To rade jer ne vole sebe i misle da bolje ni ne zaslužuju. Svi oni se plaše da budu sami, ponekad mešajući samoću i usamljenost, ili zato što im promena izgleda suviše komplikovano i naporno. Takođe, imaju modele uz koje su odrastali, pa tako ako je majka “trpela i gutala”, verovatno će biti skloniji tome. Kad postanu roditelji, mnogi imaju izgovor da je to “nemoguća misija”. Nekima su deca izgovor za ulogu žrtve i tzv. uvežbanu bespomoćnost u koju sebe stavljaju, što donosi neku uvrnutu paradoksalnu sekundarnu dobit i negativnu pažnju okruženja. Dakle, osoba otpisuje sopstvene želje i potrebe, ne vrednuje ih, a time i ne traži ono što joj treba … Veći problem je što se takvi manje obraćaju terapeutima ili se pak jave, a druga osoba u tom odnosu nema nameru i ne misli da ima problem. Tako jedan partner želi da investira vreme i energiju da taj emocionalni status promeni, dok je drugi indiferentan. Ali, za promenu u partnerskim emocionalnim relacijama ipak je potrebna dobra volja oboje.

Zašto je ljudima teško da se zagledaju u svoje dubine i istine?

– Strahovi su često posledica “iskrivljenja mentalnog okvira” i subjektivnosti. Rekla bih ne samo da se plaše, već zaplašuju sebe svojim fantazijama o određenoj stvari i onda ta njihova uverenja aktiviraju emocije. Dakle, neimanje ključa za tu “daleku zemlju sebe” često ima za posledicu odlaganja, izbegavanja, potiskivanja i sve ostale mehanizme odbrane. Ako ne umemo sami, potrebno je da nađemo “vodiča” uz kojeg ćemo se susresti sa svojim dilemama, strahovima, sumnjama … Tada otkrijem mnogo tzv. “kontaminiranih uverenja” koja su od malecke tačke prerasla u ozbiljan simptom.

Kako voleti sebe na “zdrav” način i odbaciti uverenje da je onaj ko voli sebe egocentričan?

– Voleti sebe je moguće onda kad aktiviramo bezuslovni stav podrške prema sebi, bez obzira na to ko smo, šta smo, šta radimo i kakva nam je bila prošlost. Oni koji su podršku dobijali od drugih još u periodu detinjstva lakše je aktiviraju i nemaju problem sa prihvatanjem sebe. Ukoliko nije bilo podrške od strane porodice i bezuslovnog prihvatanja u ličnom životu, osoba u svoju vrednost kao osobe stalno sumnja, preispituje se, traži dokaze umesto da dopusti sebi da je ljudsko biće i da kao takvo ima svrhu i vrednost. Bazična pažnja i ljubav prema sebi, tj. to pravo na sebe kao vrednog ljudskog bića jeste i polazna tačka koja menja uverenje da je to sebično, egocentrično, egoistično. To je zamena teza, jer ovo drugo mogu biti osobe koje na jeftin način ističu sebe, a to nema nikakve veze za ozbiljnom bazičnom ljubavlju prema sebi i sopstvenoj vrednosti, čak i kad stvari ne idu kako treba. Zdrava ljubav prema sebi se podrazumeva u građevini koju zovemo ličnost. Nedostatak tog temelja je izvor velikog broja problema.

Dobar i loš brak

Sve je manje onih koji veruju u ljubav, a sve više onih koji su razočarani. Koje zablude kada je reč o emocionalnim odnosima ljudi najteže prevazilaze?

– Ljudi ne reaguju na realnost, već na predstavu koju imaju. To je aktuelno i kad je ljubav u pitanju. Nažalost nije romantično, ali je istina da je ljubav jedan lep i divan konstrukt, a dostizanje ideala je stvar lične projekcije. Zato dolazi do razočaranja jer je ta ideja ili ideal često izneveren. Bilo bi dobro više se povezati sa konkretnim ljudima koje biramo, srećemo i onda se prilagođavati, “rasti skupa”, ne iznenađivati se različitim reagovanjima, već tražiti za sebe ono što vrednujemo, dogovarati se i biti spreman na davanje. Razočaranost je izgovor za nesvesnu potvrdu “da nas je teško voleti”, “da su muškarci ili žene ovakvi ili onakvi”, “da je ljubav suviše komplikovana”, usled čega ljudi odustaju.

Šta su osnovni preduslovi za dobar partnerski odnos?

– Pre svega je to realno sagledavanje osobe i njenih navika, sposobnosti, uverenja i vrednosti, jasno i iskreno izgovaranje onoga šta nam je važno i šta volimo. Veoma važna je i spremnost da dajemo svoje vreme, ljubav, menjamo poneku naviku i budemo fleksibilni. Ta promena u kojoj treba da se dele vreme, prostor, želje i sve ostalo neke osobe veoma ugrožava. One misle da time mnogo gube. To postaje vrlo oprezan način očuvanja granica, možda i sebičan i pomalo infantilna vrsta samozaštite i održavanja udobnosti u projektovanoj zoni sigurnosti. Projekat “biti skupa”, “imati zajedništvo”, “ostvarivati odnos”, može biti svestan i nameran ulog za zajednički suživot, bliskost i lepe trenutke u dvoje. Time ništa ne gubimo, već primamo na nov način. Poljska poslovica kaže: “Ruka koja daje je uvek iznad ruke koja prima.” Dakle, ne treba se plašiti davati bolji deo sebe.

Neverstvo nije retka pojava u partnerskim odnosima. Zbog čega oni koji “varaju” ostaju u vezi kojom nisu nezadovoljni?

– Ovde se radi o razlikovanju principa realnosti i principa zadovoljstva o čemu je još Frojd govorio. Dakle, pretpostavimo da je osoba nekada zadovoljno ušla u brak. Međutim, svaki suživot vremenom postaje deo svakodnevice, ponekad premora, rešavanja problema, sa mnogo zajedničkih projekata kao što su: deca, stvaranje statusa, prevazilaženje kriza i sl. U tom procesu postajemo realni i nastojimo da se što bolje adaptiramo. Nažalost, često se uz put zagube romantika, lepi trenuci, uzbuđenje koje je nekad postojalo. Tako se pojavi neko ko podseti na sve to i onda u zavisnosti od ličnog stava, otvori se kanal za ulazak u zonu intimnosti i bliskosti, ali nažalost sa drugom osobom. To upuštanje u novo nesvesno postaje još primamljivije jer je obavijeno velom tajne, zavodljivošću tela, uzbuđenjem i nekim novim ‘buđenjem” osobe kojoj to prija. U “novom osveženom stanju” pale se dodatno reflektori na sve što ne valja u postojećoj vezi, braku ili se tako interpretira, pa ćete tako često čuti onog trećeg koji kaže: “Da, mi smo skupa jer on/ona ima jako loš brak.” To nezadovoljstvo je posebno naglašeno, dok se trenutni tajni odnos idealizuje. Ipak, ta osoba zna da je realnost već započeta, da građevina kuće, doma, životne priče već postoji i onda ostaje dosledna tom idealu i u njemu formalno ostaje. Iako možda nezadovoljna, time čuva dobru sliku o sebi, a ovaj drugi ‘”skriveni svet” upražnjava kao tajno zadovoljstvo. To je naporno i opasno na duge staze i produbljuje konflikt u samoj osobi. Ona može biti svesna da ukoliko se i opredeli za novi početak, stvari kreću iz početka, sa novim razvojnim krugovima koje veza prolazi, a koje je ona već prolazila. Ako joj se to učini suviše napornim radije ostaje u ovoj “bescarinskoj zoni”, kradući zadovoljstvo i održavajući građevinu kojoj pripada.

Šta podrazumeva rad na sebi i šta je ono što najčešće ponavljate vašim klijentima?

– Rad na sebi otvara jedan novi prostor i poziva osobu na visok stepen iskrenosti i transparentnosti misli i osećanja, kao i na spremnost da se razgovara o nečemu što se inače ne bi pričalo sa drugima. U toj projekciji sebe u psihoterapijskom susretu osoba postaje svesna obrazaca koje živi ili koje ponavlja, njihovih uzroka, a takođe definiše i nešto novo što želi i ka čemu ide. U ovom odnosu preuzimamo oboje odgovornost, a često imamo i jasan usmeni ugovor o tome šta je to što osoba hoće. Zadatak mene kao terapeuta je da pomognem klijentu da bolje razume sebe, svoju situaciju, kao i da prikupi resurse koji su mu potrebni da promeni svoj život. Terapeutski odnos je takav da vam pruža podršku i omogućava optimalan razvoj. Kroz zajednički rad šaljem jasnu poruku da imaju pravo na svesnost o sebi, drugima i situacijama u kojima se nalaze, da mogu da razmišljaju svojom glavom i imaju pravo da budu to što jesu.

Ukoliko vam se dopao ovaj intervju, pročitajte i ,,Od romantične priče do ljubavi bez strasti”. 

Intervju za BG Online

Maja Pavlov, psihoterapeut i NLP trener