Zašto se plašite da verujete u ono što mislite?

Konfuzija nastaje kad se osoba zbuni u vezi onog šta čuje, vidi ili oseća, a pre svega u vezi onog o čemu razmišlja ili šta zaključuje.  Može da shvati delimično situaciju ili osobe jer možda nema dovoljno informacija. U tom slučaju, ne zbuniti se znači postavljati pitanja kako bi nadomestili nedostajuće informacije. Mnogo češće srećem ljude koji žive negujući konfuziju u vezi onoga što se dešava oko njih. Oni tada preusmere pravac razmišljanja prema zahtevu situacije koju često postavi dominantnija osoba u tom odnosu. To može biti partner koji je agresivan ili roditelj koji konstantno definiše stvarnost toj osobi ili čak dete kad uporno nešto zahteva. U ovom odnosu snaga zbunjenost se očitava kroz nereagovanje ili pak odloženo reagovanje.

Foto: Unsplash

Da li ću poludeti?

Klijentkinja koja je stigla na psihoterapiju odlučila je da “proveri da li će poludeti”? Ova vrsta straha  u njenom slučaju posledica je različitih stanja zbunjenosti u kojima je ona otpisala svoju sposobnost da misli. Koristila je samo spoljašnje prilike da je vode, intuitivno se prilagođavala i time sopstveni autopilot držala isključenim. Ovo je radila jer nije imala ideju da ona može da upravlja svojim osećanjima, mišljenjem i ponašanjem.

Zlatna (hiperadaptirana) deca

Kako nastaje ova vrsta “potonuća” u tuđe glasove i smernice? Često vrlo rano, kod adaptirane  i dobre (“zlatne”) dece, koja zato što su poslušna imaju veliko odobravanje okoline za takvo ponašanje.  Hiperadaptiranost je poželjna jer je socijalno dobrodošla iako je jedan vid pasivizacije. Dete doživi neko iskustvo i osećanja povezana s tim iskustvom, potom razvija fantazije povezane sa tim iskustvima i osećanjima kako bi ih razumelo, a te fantazije postanu “činjenice”. Ono što tim osobama kasnije nedostaje jeste neka vrsta samokonsultacije oko toga šta je ona želela i htela u određenoj situaciji. Kako se ovaj glas  vremenom polako “uguši”, osoba i ne čuje više svoju misao, već joj treba dobar orijentir spolja. To mogu biti razni ljudi, različite pojave ili učenja. Onda ona sluša, gleda i čeka naredbu. Njena uloga se tada svodi na “izvršenja očekivanog”. Ovo dugoročno uvežbavanje davanja prednosti tuđim zahtevima i zaključcima u vezi nje, drugih i situacija u kojima živi, definiše na veštački način njenu mentalnu mapu.

Ko piše po vašem zidu?

Ukoliko imate zid po kojem drugi pišu, a ništa od toga nije vaše, jednog dana osetićete da nešto nije u redu. Obično osoba kad ostane sama sa sobom prepoznaje da “kao da ludi”. Razne nepovezane misli joj prolaze kroz glavu, uplaši se kad bljesne ideja o mogućem povređivanju drugih (jedna od najfrekfentnijih oblika opsesivnih misli) ili kad kaže sebi da bi mogla biti žrtva nasilja jer je potpuno blokirana strahom iščekivanja od sledeće reakcije njenog spoljašnjeg “usmerivača komandi”. Treba znati da se inače ne poludi tako lako, iako možete osećati da nemate uzemljenje, tj. kontrolu nad sobom.

Prenos sopstvenog života

Kako izaći iz začaranog kruga kada ste već odrasla osoba? Iako su vaši rani programi determinisani nesvesnim obrascima u kojima ste možda naučili da prihvatate da drugi definišu stvari, kao odrasla osoba, možete slobodno priuštiti sebi ‘uključivanje  u direktan prenos sopstvenog života’, tako što ćete vežbati rečenice tipa: “Meni ovo izgleda…”, “Deluje mi kao da…”, uopšte pitate se :”Šta ja mislim o ovome? Šta ja smatram?” i počinjete da se uključujete u situacije  i odnose malo brže, dajete sebi odgovore na pitanja: “O čemu se ovde radi? Kako meni to izgleda? Ja bih rekao, iako možda grešim…”i sl. Možete čak i da odložite stav ili zaključak tako što ćete reći:”Ne znam, razmisliću o tome…” Na ovaj način osoba aktivira svoju sposobnost tumačenja, upoređivanja, kritike, analize i  procene koje su deo njenog ličnog, subjektivnog suda na koji u svakom trenutku ima pravo. I onda kada se to drugima nije dopadalo, moja klijentkinja je shvatila da je to neophodno radi njene lične orijentacije. Da je ok da misliti, da bude uključena i da počne da deli sa sobom i drugima svoje iskustvo. Prestala je da bude zbunjena i konfuzna čak i kada joj prete. Ovo definisanje stvarnosti kroz mentalizaciju šta se u trenutku dešava joj je pomoglo da shvati šta joj je važno i kako to da traži, iako nije morala nužno ili svaki put  biti u pravu, niti mora nužno dobiti ono što očekuje. Ovde se i ne radi samo o “biti u pravu” već o jednoj sposobnosti čoveka, koji za razliku od ostalih primata može da misli i zaključuje kroz funkciju kore velikog mozga, koristeći svoj korteks. Zastupati sebe i biti uključen u sopstveni život je naš prvi zadatak na putu ka svesnosti.

Autor: Maja Pavlov, psihoterapeut i NLP trener

By | 2019-02-17T14:24:02+00:00 16/02/2019|Psihologija|