Zašto se plašimo bliskosti? 

Jedan od stubova mentalnog zdravlja jeste i čovekov kapacitet za bliskost, a potreba za bliskošću predstavlja težnju za životom u njegovom najsuptilnijem obliku. Kad klijent podeli sa mnom svoj problem, vrlo brzo istražujem kakav je njegov kvalitet odnosa sa drugim ljudima. Upravo jedan od uočljivih indikatora nezadovoljstva jesu veze, tačnije načini na koje osoba ostvaruje bliske odnose. Pre svega partnerske, rođačke, a onda i odnose sa decom, kao i širim krugom prijatelja.

Potencijal za vezivanje

Ova sposobnost uspostavljanja i održavanja odnosa,usmerava nas na čovekov rani potencijal ka emocionalnom vezivanju, koji se manifestuje u svakodnevnim odnosima. Žena oko 50 godina kaže da i pored dobre volje i svih preduslova za sreću ostaje u braku često sama. Suprug se sporadično uključuje u aktivnosti koje navodno dele, a i kad se uključi negoduje, kritikuje ili se ljuti. Zamera joj i različite vaspitne stilove koje imaju, a takođe kad ga pozove da idu negde zajedno, njega to ne interesuje. Ona je uglavnom na udaru nezadovoljstva od kojeg ne ume da se odbrani. Kad je stigla u fazu u kojoj je odlučila da želi razvod, odnos snaga se počeo menjati i do tada njen „uvek nezadovoljan“ suprug je nastojao nešto da promeni ali na psihoterapiju nije pristajao jer„mu ništa ne fali“.

Intimnost i bliskost iako su imenice, u praktičnom životu bi pre trebalo da se manifestuju kao glagoli. Naša pažnja, spremnost da osetimo drugog pored nas, da se prilagodimo, razgovaramo na različitim nivoima, pokreće osobu od telesnog odnosa do komunikacije o našim višim vrednostima. To je i dobra volja partnera da se stalno menjaju.
Iako nam je evolucija pružila raznoliku lepezu naših mogućih adaptacija, veliki broj ljudi oseća potrebu za stvaranjem bliskih veza. Ipak, način na koji to ostvaruju ume da varira. Osobe koje su rasle u opasnim, rizičnim okruženjima (bilo fizički, bilo emocionalno), nerado su pokazivale volju za vezivanjem jer bi to dovodilo u pitanje njihov opstanak. Radije se nisu vezivali, ili su se čak „razvezivali“. Za njih nije bilo smisla vezivati se, već je trebalo ići dalje. Otuda prepoznajemo osobe koje su razvile „izbegavajući stil vezivanja“. S druge strane, u istim uslovima neki su razvili sasvim drugačiji stil, za njih je opstanak značio „biti izuzetno uporan, istrajan i po svaku cenu ostajati uz osobu (porodicu, braću, sestre) sa kojom postoji vezanost“. Tako je nastao tzv. „preokupiran stil“ emocionalnog vezivanja. S treće strane, u stabilnim uslovima bliske veze su bile nekako prirodne, vidljive, podrazumevajuće, lako modelovane i sa konstantnim ulaganjem u bliskost. Imale su i pozitivan ishod što je determinisalo siguran stil emocionalnog vezivanja. Neki savremene autori govore o još jednom tipu emocionalnog vezivanja, a radi se o jednoj kombinaciji tzv. „preokupirano – izbegavajućem“ stilu.

Ljubav kao mučenje

Savremena psihologija nas je snabdela odličnim testovnim materijalima, upitnicima i inventarima za dijagnostiku nekih od ovih stilova, pa je vrlo lako potvrditi jedan od njih. Ali, pitam se kao i na kraju studija psihologije- „i šta s tim?“. To nam je tek polazna tačka u radu. Šta ukoliko osoba živi sa partnerom koji ima izbegavajući stil emocionalnog vezivanja?
Slučaj klijentkinje koja ne razume zašto njen suprug ne želi seks, ne smatra je lepom, i uglavnom joj se „ruga na račun izgleda“ zna da obeshrabri. Ovo je čest slučaj u životu da osoba voli partnera, ali istovremeno se i muči, jer je uskraćena za sve ono  dobro, spontano, lepo, jednostavno. Osobi nedostaju one „jedinice pažnje“ koje je emotivno i duhovno hrane, što zapravo i razlikuje nečiji kvalitet života. Drugi klijent govori o partnerki koja nema potrebu da pruži kompliment, jer se to podrazumeva. Ona je stroga, suzdržana, hladna, kao da kažnjava. Ne primećuje njegovo dodatno angažovanje oko dece, trud, ekstra novčani dobitak koji se unosi u zajednički budžet. Na taj način osoba živi u jednoj vrsti „emotivne izgladnelosti“ gde nema načina da od najbitnije osobe iz svog emotivnog sveta dobije podršku. Da bi se ostvarila bliskost neophodno je imati sposobnost davanja i primanja, tačnije da osoba bude u stanju da pruža i prima ljubav, da veruje da zaslužuje da bude voljena,što ima veze sa samovrednovanjem.

Bliskost i samopouzdanje

Ukoliko je osoba memorisala veoma rano stav odraslih o sebi kao vrednoj, u njenoj psihi će se formirati struktura koja će joj omogućiti da oseti naklonost i ljubav, kao i da ne bude zadovoljna i da se buni ukoliko živi u okruženju koje joj to ne pruža. Možemo zaključiti da su ljudi koji to nisu imali skloni trpljenju i mogu dugo da ne traže ništa za sebe, budu zbunjeni i konačno da na neki način postanu i objekat partnerove manipulacije. Usled toga se stalno preispituju, rušeći samopouzdanje. Kad jedan od partnera koristi strategiju obezvređivanja to se u odnosu primećuje kao odsustvo pozitivnih poruka kojim se partner ohrabruje i kojim se potvrđuje njegova vrednost. Priča o bliskosti može se i skicirati sa delom „ja“ koji dobrovoljno proširuje zonu zajedničkog prostora sa delom „ti“ kojeg partneri skupa stvaraju. Da li će neko sebe uložiti u taj zajednički poduhvat, tj. da li će se bliskost razviti, opstati i ostati stvar je izbora, umeća, sposobnosti, ponekad strpljivosti i vere. Kad nam je neko drag, on vremenom postaje deo našeg internalizovanog psihičkog sadržaja. Ova osoba postaje naše referentno uporište i usled tog unutrašnjeg odnosa ona postoji i kada fizički nije prisutna.

Da li je seks je uslov za bliskost?

Emocionalno vezivanje igra važnu ulogu tokom čitavog čovekovog života. Zahvaljujući razvoju mišljenja i sposobnosti apstrakcije, potreba za neprekidnim fizičkim prisnostima koja je bila uobičajena za odnos majka – dete, sa razvojem može biti privremeno zamenjena svešću da nam je ta osoba dostupna u psihološkom i emocionalnom smislu. Iako seks spaja i neguje emocionalno vezivanje nije dovoljan za učvršćivanje međusobnog odnosa. Odgovoriti na partnerove seksualne potrebe kao i na potrebe tokom seksa je važno, ali ne i presudno.U praktičnom životu mnogi parovi izveštavaju da mogu imati nezadovoljavajući seks sa bliskom osobom, kao i da mogu imati odličan seksualni doživljaj sa bićem sa kojim nisu bliski. Seksualnost je jedan oblik bliskosti, koji često počinje željom, ali ova potreba u svojoj težnji ima prevazilaženje zadovoljenja želje i nadgradnju u susretu dvoje. Ipak, važno je umeti i pokazati bliskost na način koji je važan osobi sa kojom smo. „On zna da ga volim“ ne mora da bude tačno. Zato je važno naučiti tražiti da bi znali da vas vole i da bi to shvatili kao bliskost.

Zašto je bliskost rizična?

Kad ulazimo u zonu bliskosti i intimnih odnosa tada smo i najranjiviji, i to se često može čuti i u glasu ili govoru tela, koje zapravo nikada nije baš bez teksta. Klijentkinja koja je živela u braku 17 godina gde je davala inicijativu, izdržavala porodicu , trudila se i otvarala partnerove skrivene svetove, adaptirajući se na njegova očekivanja, jednog dana je odlučila da bliskost pronađe u seksu sa drugom osobom. Tako je polako, ali sigurno uplovila u promiskuitetni svet. Njen brak je funkcionisao, samo što se bliskost kompenzovala „na drugom koloseku.“ Neretko u psihopatologiji bliskosti osoba koja se oseća ekstremno usamljeno i nevoljeno pribegava ovakvim vezama jer teži za trenucima u kojima će se osetiti voljenim. Takođe neki mešaju ljubav i seks, gde je ljubavni odnos sveden na seksualni, i gde se kao takav jedino podrazumeva. Ljudi koji preleću iz veze u vezu mogu da kompulzivno traže, ’to nešto’, a zapravo mogu imati  i strah od bliskosti, jer kad smo u zoni bliskosti, postoji mogućnost da budemo odbačeni,i zato se odbacuje pre nego se biva odbačen, gde zapravo ovo ponašanje ima paradoksalno zaštitnu funkciju.

Da li se emocionalni stil može promeniti?

Više je parametara koji utiču na stil vezivanja, naši geni, veza sa roditeljima, partnerska iskustva koja smo imali u odraslom dobu… U proseku 70% odraslih konstantno ostaju u istoj kategoriji dok se kod oko 30%  beleži promena stila. Odrasla iskustva snažno utiču na revidiranje naših uverenja i stavova o vezivanju za druge. Promena može ići u oba smera. Sigurne osobe mogu postati manje sigurne, a nesigurne čak vratiti sigurnost u emocionalno vezivanje. Vrlo je bitno da osoba prepozna svoj emocionalni stil vezivanja, kao i da bude svesna partnerovog, da izrazi svoja osećanja potpuno i otvoreno, tj. bude emocionalno hrabra. Izražavanje sopstvenih potreba dobro bi bilo da je iskazano na razumljiv način. To uključuje i dobrobit vašeg partnera, ne samo vaš. Zato radije koristimo glagole: potrebno mi je, hteo bih, osećam se itd. Nije sramota biti jasan i određen, jer ukoliko govorite dvosmisleno, partner ne mora da razume šta ste zaista mislili. Osude ne koriste. Ne etiketirajte, jer time omalovažavate osobu pored vas. Nastojte da razgovarate kad imate kondiciju za to, dakle smirenije. Vaše potrebe su vaše i ne morate se pravdati, iako imate različite stilove emocionalnog vezivanja. I konačno, pripremite se šta ste hteli da kažete…

Mnogi se umore, zaborave da su krenuli zajedno na put. Smatraju beskorisnim ili pogrešnim svog partnera, kao i svoj trud i jednostavno stanu, baš zato što nema bliskog odnosa. Za bliskost je potrebna neka vrsta hrabrosti, jer ona ne podrazumeva ostanak u skloništu sigurnosti, već skakanje u vodu, a ne znamo uvek kakva je temperatura i kako ćemo se snaći u njoj. Ipak, blizak, intiman odnos poziva nas na autentičnost, jer skidanjem zaštitnih slojeva i fasada odbrane, otkrivamo sebe,mentalno, emocionalno, seksualno. Povezujemo se sa drugim, a to znači umeti se iskreno diviti, pohvaliti, pružati sitne gestove i pažnju, ali i tražiti, negodovati i iskazivati nezadovoljstvo koja je održava u svetu zajedništva. I ne brinite, jer bez obzira na ishod samo dobijate na jasnoći i izričitosti, na koju uostalom imate i pravo. O vašem životu je reč, zar ne?

Autor: Maja Pavlov, psihoterapeut i NLP trener