Emocionalna zaglavljenost

Zašto ostajete u lošem partnerskom odnosu?

Parovi u dugim i nefunkcionalnim vezama često pokazuju da nisu spremni da idu dalje. Priznanje sebi da neko nije za nas svakako ne prija, a još manje i donošenje odluka u vezi toga. Odlučivanje oko emocionalnog angažovanja ne spada u jednostavne stvari, ali ne mora da bude nužno i prekomplikovano. Ukoliko postavite sebi neka od pitanja, možete razumeti za početak vaš lični razlog ostajanja u vezi, ili bolje reći nečemu što vam ne odgovara.

Odgovori koji ne idu u prilog tome su ono što osobu ne motiviše, već naprotiv demotiviše, rastužuje, frustrira ili čak „unižava“. Uglavnom, kao razlog (a možda i izgovor) pominju se emocije, koje su u tom odnosu prisutne. U ovakvoj vrsti psihoterapijskog rada dolazite u tačku kad imate pred sobom osobu koja nije zadovoljna i neće da živi na način koji živi, ali istovremeno ne želi da napusti kontekst u kojem se nalazi. Ova ambivalentnost postaje „crna rupa“ mentalnog i emocionalnog zdravlja i na neki način me iskreno rastuži kada preko puta sebe imam osobu koja otvoreno priznaje da „ne može“ da ode iz lošeg odnosa. Hajde da probamo da demistifikujemo razloge ostajanja u lošim odnosima:

Niz loših veza ili pak nikakvih veza u kojima osoba nije uspela da se poveže, stvoriće u jednom momentu dodatni pritisak u kome se „ovo što se ima“ čuva, po svaku cenu. Osoba očajnički želi da neko bude uz nju, bilo ko, kako bi se spasila od bola i usamljenosti.
Ukoliko je osoba živela u nekoj vrsti deficita pažnje u primarnoj porodici, pa je od partnera ipak dobila „nešto pažnje“, ali istovremeno vidi da to nije dovoljno, postaje nesigurna u vezi toga koliko joj zapravo pripada. Počinje da ulepšava, naglašava i idealizuje trenutke i pažnju koju je dobijala, vodeći se uverenjem da je to „ipak nešto“. Osoba tada pristaje na minorizovano primanje i teši se sa malo ili ni malo onoga što prima.
Neke osobe usled deficita podrške počinju da se bave sobom na način da delom postaju i narcistički orijentisane. One su tad zavisne od potrebe partnera za njima, iako verujući da nikada neće dobiti njihovu ljubav, počinju da zavise od nje. Na nekom nivou oni sebe doživljavaju kao nedostojne ljubavi, jer ih niko nije voleo, na način koji bi umeo da zadovolji njihove potrebe.
Mnogi nisu naučili na bolje, jer su to viđali i u modelima roditeljskih odnosa u kojima su odrastali i nemaju drugačiju ideju za sebe. „Već viđen“ odnos između, na primer roditeljskih figura, je za njih svakako loš.

Da li dobijam zauzvrat nešto?

Nije uvek jednostavno prepoznati drugog i odvažiti se davati mu svoju ljubav, pažnju, vreme ili druge materijalne vidove podrške, a ne primati ništa zauzvrat. U početku se osobe teše verujući da će se trud oko partnera videti kad-tad, a onda ukoliko se to ne dešava, postaju očajne, ne traže jasno, već iznuđuju, ulaze u igre ili su pasivno agresivne. Sve to otvara opcije za kozavisnički odnos, u kojem osoba zapravo pokazuje sebi i drugome da je očajna, bespomoćna, stvarajući nužni uslov da taj neko treba da je tu za nas.

Ključ za sreću

Time dolazimo i do paradigme velike potrebe za ljudima, gde drugi iz te pozicije postaju „ključ za našu sreću“. Osoba počinje da veruje da je ’čarolija u drugome’, ne u njemu (njoj) samom. Tad je drugi bitniji, jer „kako da partner ima sve, a osoba nema ništa“. Dolazi se do poništenja sopstvene važnosti, na jednom suptilnom nivou, jer je rasla sa iskustvom da drugi nije bio tu za nju, tako da je istovremeno napustila sebe.

Hipnotisana pasivnost

Radila sam sa osobama koje su bile zavisne od osoba koje su im sve uzimale: vreme, novac i lična dobra. Oni kao hipnotisani, nisu mogli da izmaknu ovoj vrsti bivanja u odnosu. Posebno kod osoba koje su dugo godina sa partnerom alkoholičarem, zavisnikom od supstanci ili kocke. Oni su sebe ubedili da ne mogu živeti bez te osobe ili da će nestati sa lica zemlje ukoliko ta osoba ne ostane sa njima. Ono što je zabrinjavajuće jeste stvarni osećaj beznađa i gubitka smisla bez tog odnosa. Ne jedan put sam u tim situacijama morala uvoditi i antisuicidalni ugovor sa klijentom, koji ukoliko bi naslutio da ga partner ostavlja, to bi za njega značilo „kraj svega što postoji“. Uvodeći ovu vrstu zaštite, osoba je počinjala da toleriše neprijatne emocije, učeći da nastavi da živi.

Emocionalna sigurnost i „mala doza ničega“

Razlog zašto pojedine osobe tolerišu „malo“ jeste da bi se zaštitio nečiji izvor emocionalne sigurnosti. Potreba za drugim postaje toliko velika da osoba počinje da se zadovoljava sa vrlo („makar“) malo. Ovo funkcioniše na egzistencijalnom nivou, u kome ne govorimo više o kvalitetu odnosa, već o ’preživljavanju od odnosa.’ Očekivanja tada često padaju ispod normale i na scenu stupaju različite vrste distorzija, praćene izgovorima i opravdanjima tipa: „Dobar je prema meni“, „Ne vara me“, „Volimo iste stvari“, „Nije nasilan“, „Plaća deci časove“, … Tada osoba drugome pripisuje zasluge koje bi se inače podrazumevale u svakodnevnom životu. Ona to naglašava, jer je moć emocionalne zaglavljenosti jača od moći razuma.

Prijatelj ti kaže

Definitivan znak emocionalne zavisnosti zbog koje osoba ne izlazi iz odnosa koji je loš i koji toleriše, jeste zanemarivanje sebe i svojih želja. To obično drugi počnu da primećuju i skreću pažnju, ali obično završi u dugim pričama sa prijateljima, koji se takođe, iako odmahuju glavom, navikavaju na odnos o kojem slušaju. Malo njih želi, ume ili zna da tada posavetuje. Najbolja opcija jeste kad prijatelj kaže: „Mislim da ti treba psihoterapeut, jer ovo je loše i ja ne mogu i ne želim više o ovome da slušam, molim te potraži pomoć!“

Šta ubija ljubav?

Kako prevelika zavisnost ubija ljubav, ovi odnosi bazirani na emocionalnoj nesigurnosti i željama koje su zamenjene potrebama, postaju destruktivni. Zato osoba često kaže: ’Mučim se u tom odnosu!’

Pojam „spasoholičar“ je vrlo dopadljiv za opis jedne vrste uloge u odnosu, u kojoj jedna strana „pomaže drugoj“ iz uverenja da će to doprineti boljitku njihove veze. Kako se to ne dešava, dolazi ili do eskalacije ljutnje, besa, ili do kompletne bespomoćnosti.

Plan za izlazak iz obrasca

Ono što jeste bitno da se uoči je koji je trenutni nivo emocionalne nesigurnosti. Ne treba zanemariti činjenice tipa finansijske, ili stambene zavisnosti, i svih drugih opcija iz te grupe koje treba pažljivo razmotriti, kako bi otvorili vrata novom uverenju. Jer, i pored toga osoba se može naučiti pobrinuti za sebe. Prvo emocionalno, a onda na svaki drugi način. Ono što trebate znati:

Možemo osvestiti rane obrasce koji su doprineli ovom stavu, nebrige o sebi.
Stres može biti triger osećanju bespomoćnosti, ali sada ste porasli i Vi možete da se brinete o sebi, čak i onda kada ste navikli da drugi to treba da radi. Ukoliko i trebate negu, definišite sebi kakvu tačno vrstu pažnje trebate, da bi mogli i da je tražite.
Bitno je ne tražiti i verovati da je sreća u drugome, ona je u Vama. Fokusiranje na stvari koje su Vam važne, i koje volite. To će pomerati Vaš fokus na sebe i sopstvene želje. Bilo je i krajnje vreme!
Počnite da bivate tu za sebe, iako drugi nekada davno nisu bili tu za vas.
Nova duhovna i psihološka uverenja mogu stvarati novu vrstu obrasca koji vodi u bolji osećaj emocionalne sigurnosti. Takođe, težite novoj vrsti autonomije, i postanite samostalni na različitim nivoima: emocionalno, fizički, finansijski.

Autor: Maja Pavlov, psihoterapeut i NLP trener