ZAŠTO ODREĐENE OSOBE VIŠE PUTA STUPAJU U BRAK

Intervju za Večernje novosti
Autorka: Slavica Dobrosavljević

Brak je trijumf mašte nad inteligencijom, reči su irskog pisca Oskara Vajlda, dok je naš književnik Branislav Nušić zajednicu između muškarca i žene opisao kao “preporučeno pismo, koje je obično pogrešno adresirano i interesantno samo dok je zatvoreno”.

Bilo kako bilo, nije retkost da se određene osobe više puta u životu spotaknu o “ludi kamen”, kao da im jednom ili dvaput nije bilo dovoljno. Možda je jedan od najboljih primera hrvatski pop pevač Boris Novković koji se nedavno rastao od četvrte supruge Iris Volf sa kojom ima jednoipogodišnju ćerku. “Kralj propalih brakova”, kako su ga prozvali tamošnji mediji, posle trećeg razvoda poručio je javno da će uvek dati celog sebe za ljubav.

Zašto neke osobe više puta izgovore sudbonosno “da”, uprkos lošim ranijim iskustvima? Jesu li previše zanesene i romantične, verujući da će im se ovoga puta posrećiti? Možda je reč o idealizaciji ljubavi i spremnosti da za njom tragaju i ceo život? Odgovore na ova i druga pitanja za “Život plus” dala je Maja Pavlov, psiholog i psihoterapeut:

– Svako razočaranje pokreće novu nadu i želju da se iskusi nešto bolje i veće od postojećeg. Ljudi imaju pravo da se osećaju srećno i zadovoljno. Brak je jedan od oblika življenja koji omogućuje da ljudi osveste kako se osećaju u odnosu sa osobom za koju su se opredelili. Ako ne dožive ono što su očekivali, neki se odlučuju da ponovo pokušaju, zato više puta stupaju u brak.

Šta to govori o njima, o njihovoj psihologiji ličnosti?

– Stupanje više puta u brak može govoriti o odvažnosti osoba koje žele i imaju pravo da idu dalje, ali i nagoveštavati oblik infantilizovanja iskustva u kome se ide za nerealnom idealizacijom i ponovnim pokušajima, ponavljajući iste stare obrasce.

Poželjna razlika u godinama

Mnogi bi prvo pomislili da je reč o idealizaciji ljubavi ili preteranoj romantici, ali kakva je zapravo njihova percepcija ljubavi?

– Ponekad izbori stupanja u novi brak govore o ličnom pravu na ljubav, razumevanje, bolju povezanost, ali vrlo često i o stremljenju ka boljoj, idealnijoj verziji kako partnera tako i sebe u određenom odnosu. Želja da se to iskusi jeste motiv za novi brak.

Da li u svaki brak ulaze sa uverenjem da će on potrajati ceo život?

– Većina kreće sa dugoročnim očekivanjima, ne nužno za ceo život, ali u pravcu vizije o zajedništvu koje će potrajati. Koliko će imati kondicije za to, opet zavisi od načina odrastanja, prvih modela koje su imali i videli u primarnim porodicama, uverenja kako brak treba da izgleda i svakako koliko su ta uverenja obojena realnim opcijama u odnosu na konkretnu osobu sa kojom zasnivaju brak.

Da li većina svaki put bira sve mlađeg partnera ili partnerku?

– Ne nužno, ali dešava se da osoba koja završi određenu razvojnu fazu hronološki starija, naiđe na osobu koja joj odgovara, ali je ona istovremeno i predstavnik nešto mlađe generacije. Smatra se poželjnim da razlika ne bude veća od 16 godina. Po nekima je optimalna razlika između partnera od tri do pet godina. Stavovi se mogu razlikovati i zavise od socijalnog i kulturnog miljea, od stavova starijih članova porodice, kao i od ranijih iskustava članova uže i šire porodice. Ako je razlika između roditelja veća od 10 godina, često se dešava da i njihova deca grade odnose sa starijim partnerima.

Mnogi bi u “svoju odbranu” rekli da nije reč o pogrešnim izborima već o traganju za pravom ljubavlju i sopstvenom srećom koja nekad traje večno. Šta vi kažete?

– Kada verujemo da je ljubav isključivo “stvar sreće”, onda se dešavaju ove putanje i obrasci u kojima se iskustvo više puta ponavlja. Ovo govori o nekoj vrsti pasiviziranja u kome je osoba na prvi pogled proaktivna, ali je zapravo pasivna jer se prepušta sudbini i srećnim okolnostima, sa manjim udelom sopstvene odgovornosti oko izbora i ulaganja u odnos.

Sindrom Petra Pana

Jedna pevačica je posle trećeg razvoda u šali rekla da se udala svaki put kad se zaljubila. Da li ovo pravilo važi za većinu sa takvim bračnim iskustvom?

– Jednim delom da. Šta je tu pogrešno? Osoba jednostavno stupanje u brak poistovećuje sa zaljubljenošću, što svakako nije dobro, jer je ovo jedan regresivan mehanizam, koji većina nas poznaje. Njemu je svojstvena idealizacija, projekcija i neka vrsta prepuštanja koje ume da bude vrlo prijatna, ali nažalost to osećanje ne traje, već ga doživljavamo samo izvesno vreme i zato nije dobar i isključiv motiv za brak.

Može li se kod muškaraca to povezati sa sindromom Petra Pana?

– Kod nekih da, jer kada za nekoga kažemo da ima sindrom Petra Pana, misli se na odraslu osobu koja ne preuzima odgovornosti u skladu sa njenim godinama i dužnostima. Ponašanje muškarca može varirati, ali je suština u tome da se osoba nalazi pred vratima odraslog doba, ali nikako da ih otvori i zakorači dalje. Često nailaze na pobunu partnera koji u jednom trenutku biva nezadovoljan onim što Petar Pan pruža.

Zašto se, recimo, neko ko već ima dva neuspela braka iz sebe, ne zaustavi na tome, već ponovo bira “ludi kamen”?

– Verujem da ih na takav korak tera uverenje “treća sreća”, ali i svi prethodni argumenti koje smo navodili. Osoba jednostavno smatra da ima pravo da iskusi nešto novo i da ovaj put uveri sebe da je sposobna za dugoročan odnos, ljubav i sreću. Takođe, nekada se javlja i kompulzivan motiv da osoba potvrdi tu sposobnost po svaku cenu, jer je to društveno prihvatljivo.