Zašto (ni)je važno šta drugi misle o nama?
Jedan broj klijenata mi kaže da ih drugi ljudi baš i ne vole, da imaju utisak da im nisu simpatični i da se često osećaju suvišnim. Ove zaključke donose na osnovu različitih situacija, ali mnogo češće na osnovu konstruisanih zamišljenih ishoda.
Foto: Pexels
Klijent koji u terapiji polako gasi intenzitet svojih anksioznih ataka, kaže da kad god je predložio kolegama sa fakulteta da odu u studentsku kantinu oni su ga odbili. Nekako, uvek bi imali nešto važnije da rade i nisu bili za druženje. “Nisam poželjan” je uverenje koje je počeo da neguje. Vremenom, ovo sve mu je postalo besmisleno, pa je tako stigao do zaključka da “ništa nema smisla”. Za njega je biti ravnodušan ok. To bi bilo u redu ukoliko ravnodušnost u ovom slučaju ne bi imala neku svoju funkciju. Ali, koju?
Zaravnjenje emocionalnog afekta može ići u više pravaca. Jedan je “da ne znam šta da radim kad osetim emociju”, posebno neprijatnost. Drugi je “iako je osetim neću je iskazati”, jer tu neprijatnost navodno tolerišem, tj. “svejedno mi je”. I jedan i drugi način biraju opciju “neću da osećam”, jer je neprijatno osećati ili jer je nepoželjno to pokazati. U tom stavu osoba je ravnodušna i još daleko od svojih želja ili negodovanja.
Funkcija ravnodušnosti može da bude i samozaštita od razočaranja, ali je nezgodno što uz ovo osećanje u paketu obično ide i apatija.
Druga mlada osoba stoji po strani i čeka. Ne misli da je poželjan, niti dovoljno atraktivan da bi bio sa drugima. Kad se prvi nekome javi, a drugi ne otpozdravi, počinje da veruje da nije poželjan. Odmah zatim sledi zaključak da nije vredan da bude deo te grupe. Ovo ga je odvelo u potpunu samoizolovanost, jedan ekspresivno depresivan izraz i pogled koji se ne konektuje očima. Gledati sa strane ili gledati u stranu ili na dole ili “kroz osobu” ima mnogo tumačenja. U ovom konkretnom slučaju radilo se o stidu. “Pošto mislim da ne vredim, sklanjam se, a time sklanjam i pogled. Na ovaj način izbegavam kontakt, i sasvim logično kontakt se i ne uspostavlja …”
Stid je baziran na strahu od odbacivanja.
Mlada žena napreduje na poslu zahvaljujući svojoj stručnosti i kompetenciji. Ali neko iz okruženja je konstatovao da je previše ambiciozna i da ide “preko leševa” do cilja. Kad je to čula, ono što je usledilo bio je pravi mali opsesivni vatromet sa mislima koje su zujale u njenoj glavi. Htela je da odustane. Nije mogla da odstupi od predstave koja joj se učinila da drugi imaju o njoj. Pri tome, uverenje da neka osobina koju posedujemo nije vredna ili da je sada “konačno raskrinkana”, bio je novi izazov za samoodbacivanje ili samoprihvatanje.
Terapija ide u nekoliko pravaca. Jedan je da osoba nauči da toleriše neprijatna osećanja, drugi da su konfliktna osećanja sastavni deo života i da ne moraju nužno biti samouznemirujuća. Zato je korisno nastojati dа ih prevaziđemo jasnim razmišljanjem i prepoznavanjem.
Učeći da prihvatamo svakodnevne, nesavršene odnose i relacije, ulazimo u zonu fleksibilne adaptibilnosti koja pomaže da budemo deo grupe i istovremeno zadržimo individualnost.
Autor: Maja Pavlov, psihoterapeut i NLP trener