Zabrinutost je izlečiva

O čemu brinemo, šta konstruišemo i čime sebe sabotiramo?

Radeći s ljudima shvatam da veliki broj poremećaja ili neželjenih stanja počne teskobom, a zatim sledi aktivna briga koja se vremenom uvežba i postane kontinuirano osećanje zabrinutosti. Kada je jedna osoba (moj nekadašnji  klijent) čula da joj je neko iz porodice preminuo iznenada, počela je da “osluškuje” svoje otkucaje srca i pomišlja kako se i njemu to može desiti. Ovo ne bi bilo ništa neobično, da to nije postala dežurna misao koja ga ne napušta. Ova vrsta mentalizacije prvo lagano i manjim intenzitetom, a kasnije sve upornije nastavlja da se nastanjuje u psihi osobe. Svako ubrzanje pulsa ona počinje da tumači kao potencijalni “dolazak napada”, a kasnije možda i smrti. Zabrinuti  u svojoj  kreativnosti mogu do detalja da konstruišu priču o ishodima koji će se desiti. Ova sposobnost “upošljavanja mozga” u pravcu eventualnih posledica jeste i sastavni deo inteligencije da konstruiše i prebacuje sa konkretnog na apstraktni nivo. Ipak, ono što smeta je što osoba kad brine mentalno odlazi iz sadašnje situacije “ovde i sada” i prebacuje se u “zamišljenu buduću priču” kojom sebe konstantno zaplašuje.

Foto: Pexels

Trenuci koji se neće vratiti

“O Bože, šta da radim … ako se desi ili ne desi kako sam planirao?” Klijent koji je bio veoma uspešan u poslovnom svetu nije imao više uspeha kao nekada. Počeo je stalno da brine zbog novca i sigurnosti porodice. Kasnije je generalizovao brigu pa je brinuo o stanju u državi, a zatim kako će i da li će deca završiti školu. Onda je sve preneo na plan ličnog zdravlja i svaka naznaka neravnoteže u organizmu postala je znak i pretnja budućnosti. Ovakva stanja oduzela su mu puno radosnih trenutaka sa porodicom u kojima nije znao da uživa, već je umesto toga imao glavobolje sa kojima se teskobno borio.

Zabrinutost postaje neka vrsta zavisnosti o mislima kojima osoba sebe maltretira ili progoni. Modeli sa kojima osoba živi ili trauma kojoj je bila izložena, utiskuju sećanja koja su nekada bila obojena intenzivnim strahom. Kasnije, ovo zna biti već istreniran mehanizam (sinestezije) u kojima osoba usmerava sopstvenu mentalizaciju u pravcu budućnosti. Roditelji na mnogo načina pozivaju kod dece zabrinutost tipa: “Šta ako ne dođe učiteljica …?”, “Vodi računa, jer može te pregaziti auto …”, “Ovo što kažeš me jako zabrinjava …”, “Pitam jer brinem, ne zato da budem dosadna …”.

Ljubav nije briga

Ovakvi i slični iskazi stvaraju stanje u kome zabrinutost sprečava da se “zle slutnje” obistine. U korenu zabrinutosti često je tzv. magijsko mišljenje. Vekovima su ljudi postavljali ovu vrstu zamke da će se nešto loše desiti ukoliko se osećaju dobro. Veruju da će sreća izazvati tragediju. Umesto toga biraju strepnju i zabrinutost, koja “sprečava” na neki njihov iracionalan način “zle sile” da nadođu. Ovo je primitivan, regresivni čin razmišljanja u kome osoba misli po jednostavnoj šemi “ako, onda …”.

Problem kod zabrinutosti je da osoba ne rešava problem, već psihičku energiju vezuje za jednu ideju koju konstantno sebi predočava i time jača neprijatno stanje. Osobe koje ne odrastu u nekoj zoni života, na psihološkom nivou odigravaju scenario “ja sam bespomoćan”, što pojačava njihovo uverenje da ne mogu ništa povodom te situacije da urade. Osećanje straha, stida i depresije, kao i nesanice i ostala  telesna stanja su “propratni vagoni” ove psihičke kompozicije.
Ako ste roditelj i želite da prestanete da govorite “Brinem, jer te volim”, krajnje je vreme da razuslovite paket: ljubav = briga. Zato je važno da verujete da drugi (makar se radilo o detetu) imaju obaveze, sposobnosti i odgovornosti kao i vi … Možda nisu savršene, ali to nije toliko bitno. Uz to, dovoljno ste pomagali svom četrdesetogodišnjem malom bratu ili sestri, sad je na vas red da radite svoje bez brige.

Sužena svest

Jedan klijent izbegava da se suprotstavi drugima do te mere da upada u stanje sužene svesnosti. U trenucima kada se ne slaže sa drugima, izgubi kontrolu u kojoj želi da povredi drugog, ali pošto mu je to neprihvatljivo, on povređuje sebe nekim destruktivnim činom, npr. udari pesnicom u staklo i poseče se. Kada smo razgovarali o poreklu ovih stanja došli smo do toga da on brine o tome šta bi drugi mislio ukoliko on kaže da nešto neće, tj. ne želi. Stvarajući iskonstruisane slike vrlo neprijatnih budućih situacija, on je odlučio da se uvek složi sa zahtevom drugih. Motivacija za takvo ponašanje dolazi od zabrinutosti da bi se odnosi u tom slučaju mogli pokvariti, tj. narušiti, što je u njegovoj predstavi sveta strašno. Briga je odgovor na uverenja o sebi, drugima i svetu. Ako ne verujete u sopstvene sposobnosti, mentalizacija će ići u tom pravcu. Brinem jer “ne mogu, ne smem, ne znam kako“. Ukoliko ste skloni da spašavate i da prezaštićujete, brinućete o drugima: “Brinem kako će oni …” ili “Ne zna on to … nikad nije ni radio tako nešto.”

Problemsko razmišljanje

Ukoliko niste naučili da razmišljate problemski, zbunjivaće vas različite situacije i konteksti koji vas mogu plašiti i pozivati da u vezi njih brinete. Dobra vest je da je zabrinutost izlečiva. Novi odgovori u terapijskom procesu na ove načine razmišljanja su da shvatite da ste OK takvi kakvi jeste, da drugi takođe ima sposobnosti kao ljudsko biće i da mu ih možete delegirati, bez ustručavanja, a da situacije od vas zahtevaju različite vrste angažovanja i pozicioniranja. U tome vam mogu pomoći novi kreativniji načini bojenja vaših predstava sa kojima se možete poigrati, umesto da brinete o tome šta će profesor upisati u indeks. Prihvatite da ste odgovorni za svoje misli, osećanja, postupke, i samim tim imaćete mogućnost da izaberete da prestanete da brinete. U tome vam može pomoći podsećanje na stvari koje ste već promenili kod sebe. Kad odustanete od brige za koju ste mislili da je van vaše kontrole, vi zapravo napredujete i menjate sebe. I svakako postajete bezbrižniji.

Autor: Maja Pavlov, psihoterapeut i NLP trener