Umete li da se zauzmete za sebe?
Veliki broj ljudi kad dođu na psihoterapiju pričaju o tome šta im je neko uradio i kako se osećaju loše zbog toga. Tačno je da na sve nas deluje mnogo toga sa strane, ali za sam mehanizam reagovanja smo sami odgovorni. Ipak, većina ne veruje u to i prednost daje situaciji, osobi ili događaju kojima pripisuju moć, a na njih deluju uglavnom negativno. Ovo izbegavanje odgovornosti, tj. sposobnost da se osoba pobrine za sebe i svoja osećanja, ima veze sa stavom da je onaj drugi “jači, bolji ili čak loš”. “Eto, šta mi radi…”- to je uverenje da ne mogu i ne umem da se borim sa problemom ili izađem na kraj sa osobom. Vremenom ono postaje i lagana, ali sigurno uvežbana bespomoćnost.
Foto: Pexels
Ogovaranje i ćutanje
Mnogo je onih koji drugima pričaju o tuđem ponašanju, reagovanju ili posledicama onog što ih povređuje. Ovo se drugačije zove ogovaranje. Nije neobično da ljudi imaju neku vrstu ventiliranja osećanja koja bi trebala da im olakšaju situaciju. Ali, postavlja se pitanje da li je to toliko korisno. Ono što bi bilo lekovito jeste naučiti rešavati problem, pored uobičajene priče o njemu. Mlada devojka koja radi na fakultetu kao asistent počela je svoju seansu izveštajem o tome šta joj profesor sve radi. Ubrzo je prešla na dečka, koji je takođe ne razume u potpunosti. A onda smo stigli i do mame. Ova važna ličnost u životu svake osobe pa i moje klijentkinje, bila je žena koja dominira u odnosu na ćerku i koja svaki put kad ona kontaktira sa ocem, a roditelji su bili rastavljeni, odreaguje kao da ju je ćerka izneverila ili odbacila. Ona je onda počela da krije svoje susrete sa tatom ili da jednostavno mamu ne informiše o tome. Posledica toga je da je vremenom počela da to uvežbava kao strategiju u kojoj je postala vrlo uspešna.
Momku nije saopštavala šta bi jasno volela ili htela, već bi radije bivala nezadovoljna ili depresivna, a na momente tek ljuta, što bi krila. Kad god bi je profesor na radnom mestu prozivao da se “ne angažuje dovoljno”, (iako ona u to nije verovala), ona bi se adaptirano povukla. I tako malo po malo, prestala je da reaguje prema osobama koje su izvor frustracije. Krila je stvarna osećanja koja se nalaze u njoj. Raspon njenih raspoloženja kretao se od potpune uznemirenosti do kompletne ravnodušnosti i apatije u kojoj bi ponavljala sebi da joj je svejedno i da ne vredi da bilo šta pokuša.
Sindrom ili poremećaj?
Na sebe je nalepila etiketu “depresije” i ušla je u tu ulogu sasvim uverljivo. Ono što mnogi previde u ovome jeste da tu postoji potpuna neopravdana zbrka gde osoba meša stanje i raspoloženje sa sindromom ili poremećajem. Depresija kao poremećaj podrazumeva dosta drugih stvari, a ona je za početak primetila kod sebe da je postala ravnodušna. Ono što je bilo jasno jeste da se nije borila niti izražavala ono što joj smeta. Ljutnju kao negativno ali ipak korisno osećanje (jer ukazuje na signal kojim drugoj osobi poručujemo da promeni ponašanje) sebi nije dozvoljavala. I tako je ova fina i vrlo vaspitana osoba postala rob svog nereagovanja, i nezauzimanja za sebe. Ovo smo konstatovali kad je došla posle dva susreta kao neko ko je imao nerealan cilj: “Samo još da se ta osoba promeni i biću srećna”.
Promena ponašanja
Psihoterapija ipak tako ne funkcioniše. Iako u terapijskoj sobi osoba može pričati o drugima, ukoliko ne radimo terapiju i sa njima, na njih ne utičemo. Ono na koga možemo da utičemo je sam klijent koji odluči da nauči da reaguje na nov način u nekoj aktuelnoj (ili staroj) situaciji u kojoj se ne oseća dobro. Tako je ova divna inteligentna osoba počela da koristi svoje snage u odnosu na terapijski cilj. Prestala je da pretpostavlja i počela da proverava mišljenja ili izjave drugih. Nečiju facijalnu ekspresiju nije jednostavno dijagnostikovala, već bi pitala: “Šta sad nije u redu?”, “Slobodno reci, hoću da razgovaramo”. Na taj način je omogućila sebi da ostane u situaciji, a ne van nje. Tu je takođe prihvatila i da toleriše frustraciju i kad je situacija neprijatna. Postalo joj je jasno da neprijatnost nije isto što i neizdrživo osećanje. Počela je da iskazuje svoje želje, a i zahteve. Na primer, kad bi je mama počela nesvesno kažnjavati za njenu nelojalnost počela je da joj saopštava kako na nju to deluje, i da je poziva na promenu ponašanja. Kad je dečko u pitanju rekla mu je šta misli o njegovim povremenim izlascima sa društvom, a zahtevala je da se dogovore kada to vreme mogu da provedu skupa, poštujući njegove i sopstvene želje u vezi izlaska nezavisno jedno od drugog.
Uključivanje u sopstveni život
I konačno na poslu više se nije povlačila usled definicije nadređenog da se nije dovoljno angažovala, već bi argumenovano navodila šta je sve uradila i tražila jasan dogovor oko budućeg planiranja. Time je izbegla sud profesorovog subjektivnog mišljenja. U svim ishodima njenih situacija naučila je da poštuje sopstvena osećanja i što je najbitnije, da ih u razgovoru s drugima pomene i naznači kao važna. Takođe je shvatila da se može istovremeno i misliti i osećati i ponašati bez gubitka kontrole. To joj je donelo mnogo više svesnijih reakcija u kojima nije gledala svoj život sa strane osećajući se loše, već je počela da se uključuje u njega, zalaže se za sebe i time oseća adekvatna osećanja za datu situaciju. Ona je iz jednog pasivnog i reaktivnog stava počela da bude proaktivna i rešava probleme.
Autor: Maja Pavlov, psihoterapeut i NLP trener