Umemo li da se radujemo?

Život vredan življenja

Slavlja unose promenu u našu svakodnevicu i donose nam  momente koje smatramo posebnim. Bilo da se radi o rođendanu, slavi, imendanu, Božiću ili Novoj godini, ovi rituali idu u susret životnoj radosti. Dok manji broj osoba ima sklonost da oseća zadovoljstvo i bez posebnog povoda, ekskluzivnost prava na ovo osećanje mnogi sebi uskraćuju zbog uverenja da: „Tek kad prestanem da radim mogu osetiti zadovoljstvo“ ili „Ukoliko osetim zadovoljstvo, sigurno će stvari krenuti loše …“, „Previše zadovoljstva vodi u gubitak samokontrole“ ili „Ako pokažem zadovoljstvo, drugi će mi zavideti i odbaciti me“. Ove osobe veruju da se zadovoljstvo (kao i druge emocije) mora iskazati na određen način i to tek kad situacija to dozvoli, što je u skladu sa njegovom ili njenom fantazijom.

Foto: Pexels

Zabrana na osećanja

Neki klijenti se jave na psihoterapiju jer kažu da ne umeju da se raduju. Iako osećaju zadovoljstvo, oni ne umeju da to pokažu. Drugi pak nemaju nikakav osećaj, a posebno ne osećaju radost, što ih čini ravnodušnim, distanciranim i naravno apatičnim. Ovde govorimo o zabrani na određena osećanja kao posledicu ranijih odluka. Kad klijent kaže da je „oduvek takav“, može se raditi o odlukama u vrlo ranom uzrastu u kome je osoba zaključila da to što oseća nije bilo dobrodošlo u datom okruženju, tj. okruženje u kome je živeo nije podržavalo određenu reakciju osobe u kojoj je ona iskazivala npr. sreću. Umesto toga potkrepljivana su neka druga osećanja, tipa zabrinutosti, straha ili tuge. Ovu vrstu zamenskih osećanja u transakcionoj analizi nazivamo tzv. „reket“ osećanjima. Reketi su zamenska osećanja koja su bila dozvoljena i odobrena od strane značajnih drugih u prošlosti. Veoma je važno da roditelj pokazuje emocije pred decom, jer je to „prva škola“ njihove buduće emocionalne pismenosti.

Usamljenost

Moj klijent, student, ne ide nikuda, ne druži se i ne smatra da mu iko posebno treba. On je naučio da bude „diskonektovan“. Vremenom je počeo da oseća anksioznost, a onda se sve pojačalo napadima panike. Osećanje praznine je sastavni deo ovog sklopa. Ljudi su po prirodi socijalna bića i upućeni su na povezivanje jedni sa drugima. Mogućnost da ostvarujemo više ili manje bliske relacije doprinosi našem samopouzdanju, kao i našoj sposobnosti da delujemo u relaciji sa drugima.

Dešava se da ponekad nemamo mogućnosti da se povezujemo jer „nismo dobrodošli“, nismo „dugo bili u kontaktu“, sami smo se dobrovoljno „isključili“ iz nekog odnosa ili smo „preskočili slavlje“. U tom slučaju možemo osetiti tzv. situacionu usamljenost. Tada nam neko ili nešto nedostaje jer nismo u situaciji da te važne druge srećemo.

Mnogo teža je tzv. strukturalna usamljenost u kojoj osoba često veruje da nije dovoljno vredna da bi se uopšte povezivala sa drugima ili čak te druge proglasi nedovoljno vrednim njegove pažnje i lišava sebe međuljudskih odnosa. Mnogi zapravo ne prepoznaju da je praznina posledica jedne vrste hronične usamljenosti. Ovo može da ima veze i sa iskustvima koja ima osoba kada je reč o različitim slavljima. Ukoliko su ona u prošlosti bila „promašaji“, završila su se sa previše alkohola ili su se na njima porodice i prijatelji posvađali, sećanja su ostavila gorak ukus u ustima.

Izbegavanje samoće

Jedan broj mladih govori o dosadi i praznini koje osećaju. Kada ih pitate o strukturi vremena, kao da nedostaju povremeni rituali u kojima bi oni međusobno bili povezani. I onda, ne nalazeći smisao u tim i takvim osiromašenim susretima, osoba počinje da izbegava izlaske, zabave i ljude, i time sebe stavlja u još veću usamljeničku poziciju. Potpuna suprotnost tome jeste da osoba non – stop provodi vreme na žurkama i u izlascima. Ovo je jedna vrsta hiperaktivnosti gde osoba oseća strah da ostane sama sa sobom. Klijentkinja koja je odrasla u višečlanoj porodici kompulzivno nastoji da stalno bude okružena ljudima, kako bi izbegla samoću. Ona kada je sama ima migrenu, utisak da je ’odbačena’ ili ’da će poludeti’.

Psihoterapija usamljenosti

Dok kod osoba koje se osamljuju treba razbijati  uverenja u vezi sa fantazijama „odbačenosti i neadekvatnosti“, dotle drugima koji „beže u društvo“ treba razvijati sposobnost introspekcije i bivanja u stanjima u kojima kada su sami sa sobom, mogu da se osećaju sasvim dobro. Ove osobe često iskuse da „biti sam sa sobom“ može biti  vrlo prijatno osećanje. Ukoliko je osoba dugo naporno radila ili stalno brinula o drugima, može da počne da vrednuje ove trenutke veoma visoko. Ima klijenata koji kažu da su im neke zabave, druženja i sedeljke na kojima su doživeli prisnost doneli mnogo lepih trenutaka i da su se u ovim novim iskustvima osećali „kao da im se duša proširila“. Kada dozvolimo sebi da budemo otvoreni i imamo kapacitet za iskrenost, vratiće nam se i smisao, podsetićemo sebe „da se isplati živeti“, da je život vredan, a zajedništvo poseban dar. Zato praznici i učestvovanje na slavljima mogu biti izvor životne radosti.

Autor: Maja Pavlov, psihoterapeut i NLP trener