U konfliktu sa sobom i drugima
Unutrašnji konflikt podrazumeva da smo u nekoj vrsti neprestane borbe sa sobom. Kako ta borba izgleda? Bilo da ste u konflitku sa sobom ili drugima, ni jedno ni drugo nije prijatno, a osoba se u tom stanju oseća uznemireno i napeto. Često klijenti dođu na terapiju jer žele da promene neko svoje ponašanje, ali ne znaju kako to da urade. Razumevanje pomaže da se stekne nova svesnost što svakako nije dovoljno za promenu, ali je korisno jer osoba dobija informacije koje joj pomažu da razume ono što radi.
Prvi koraci ka ličnoj promeni
Imam klijente koji sebe delom prihvataju, a drugim delom odbacuju. Jedan deo njih se ljuti na sebe, dok se drugi oseća dobro ili pak delom oseća samoprezir, a drugim delom krivicu, a sve to zajedno postaje veoma naporno i iscrpljujuće. Jedna klijentkinja svoj unutrašnji konflikt eksternalizuje tako što deo nje preduzima različita promiskuitetna ponašanja (deo koji ima izvršnu moć), a drugi se usled toga jako loše oseća jer je u braku.
Značajnu ulogu u odrastanju imaju roditeljske ili neke druge važne figure čije reakcije dete introjektuje i na neki način asimiluje. Kad roditelji nisu više prisutni, način na koji smo bili tretirani s njihove strane, najverovatnije će determinisati način na koji će osoba tretirati samu sebe. Ako je roditelj bio grub, verovatno ćemo biti prema sebi strogi. Ako smo primali prijatne emocije, lakše će nam poći za rukom i da eksternalizujemo samoljubav i ostale emocije tako što ćemo biti (ili ne) u stanju da drugima pružamo ono što nam je pružano.
Kako voleti druge ako ne volimo sebe?
Biblijska istina kaže: “Voli bližnjeg svog kao samog sebe”. Ovaj predlog nije egocentrična forma, već poziv na zadatak da voleti drugog možemo jedino ukoliko imamo postavljen standard, a to smo mi sami. Sebi smo i dati u zadatak da dosegnemo najbolju verziju sebe. Dakle, prvo učimo da se samoprihvatamo. Ako to ne umemo modelujemo ljude koji to rade na nama prihvatljiv način, zatim izbegavamo samodestruktivne misli i ponašanja, samosabotaže, a kasnije tu stabilnost kao odraz zdrave samoljubavi možemo davati i drugima. Uzrok ličnih borbi mogu biti aktuelne teme o kojima razmišljamo, ljudi sa kojima živimo, odluke koje donosimo. Iza toga stoji strah da ne pogrešimo, jer ko zna šta bi to imalo za posledicu. Kad uđemo u mikroskopsku perspektivu konflikta, možemo posmatrati na toj “pločici duše” veliku razuđenost delova, koji što su usitnjeniji, to se više osoba muči.
Osnovne konfliktne šeme se manifestuju kroz tri tipa: možemo se boriti oko dve različite vrednosti (npr. posla koji volim ili plate koja je bolja na poslu koji ne volim). Tu se radi o sukobu dva pozitivna motiva. Može nas jedna ista vrednost (stvar ili osoba) podjednako privlačiti ili odbijati (npr. i volim i ne volim tu osobu), a u trećem slučaju (tipu konflikta) osoba je prinuđena da bira između dve jednako odbojne alternative – bira se “manje zlo”).
(Ne)tolerancija na nezadovoljstvo
Ljudi ne tolerišu nezadovoljstvo jer nisu na vreme uvežbali mehanizam tolerancije na frustraciju, tj. nemaju sposobnost da odlažu zadovoljstvo, a samim tim teže će izlaziti na kraj sa nezadovoljstvom. Ovo je bitno savladati kako bismo aktivirali zreliji mehanizam samokontrole. Uočavanje motivacije tj. razumevanja razloga zbog kojih osoba sve to radi pomaže u pristupu promeni. Milton Erikson je rekao da se u svakom ponašanju krije dobra namera. Dakle, kad otkrijemo tu nameru, podižemo na neki način novu platformu dela ličnosti koja će omogućiti osobi da počne sa novim ponašanjem. U početku, u terapijskim uslovima možda samo da ga isprobava, a kasnije i aktivno koristi sva ona nova samomotivišuća osećanja, mišljenja i ponašanja.
“Oduvek sam takav”
Kad osoba ne želi da nešto promeni, iako time oni oko nje nisu zadovoljni, često ima izgovor: “ja sam takav- ljut, stidljiv, tvrdoglav ili zavisan od drugih.” Ova izjava zadire u vrlo rani deo razvoja ličnosti gde su usvojene gotovo neverbalne poruke na koje se jedan deo ličnosti prilagodio. Tad radimo povezivanje delova, odlične tehnike koje je ponudila geštalt terapija i koja ide na “pregovaranje delova”. Ovde je ključni rad između dva dela ličnosti, dela koji se prilagodio i dela koji se oseća slobodno. Ovaj unutrašnji “ja – ja” dijalog poziva osobu da zauzme obe svoje strane. I dok je u tom terapijskom iskustvu osoba sebe po prvi put doživela na drugačiji, novi način, npr. kao komunikativnu, ne stidljivu, manje isključivu, nezavisnu, blisku, drugačiju, na način na koji je to sebi osporavala. Dozvola na “deo koji je bio osporavan” i kontakt sa njim omogućuje razrešenje konflikta i njegovu reintegraciju.
Psihoterapijski rad
Da bi predupredila loš osećaj (npr. osećaj bezvrednosti) osoba se često ponaša iracionalno. Neko može izbegavati bliskost, neko biti nametljiv, a treći preduzimati niz seksualnih ponašanja kako bi vratio osećaj moći. To je jedna vrsta prisile, koju osoba možda i vidi, ali ne ume da izađe sa tim na kraj jer je osećanje veoma neprijatno. Ovo podrazumeva složeniji psihoterapijski rad koji procesno radi sa regresivnim materijalom. Osoba može u arhaičnoj sceni čvrsto da se drži stare (tzv “rane odluke”) logike, a tek kasnije da nađe podršku terapeuta (ili drugačijeg roditelja koji joj se u radu “pozajmljuje”). Ovaj rad podrazumeva donošenje nove odluke kojom osoba razrešava intrapsihički konflikt i pritisak koji ju je terao na razne stvari, koje nisu donosile željena ponašanja. (npr. da će verovati da je bliskost ok iako može biti povređena, da će moći samostalno da donosi odluke iako može pogrešiti, da će umeti da iskaže mišljenje ili emociju iako se to drugima neće dopasti). Koliko ljudi, toliko je i novih odluka, koji su ulazak i u jedan novi aspekt čovekove autonomije.
Autor: Maja Pavlov, psihoterapeut i NLP trener