Strah od odbacivanja i teškoće na putu osamostaljivanja
Srećem mlade ljude koji kad otpočnu fazu osamostaljivanja često bivaju u sudaru sa ambivalentnim roditeljskim reakcijama po pitanju njihovog odvajanja. Nije jednostavno pustiti iz gnezda onog koga si othranjivao sve ove godine. Kad se to desi, u svetu ptica ideja je da ptići polete. Neke od vrsta npr.imaju samo jednu šansu u kojoj će prilikom odlaska iz gnezda ili preživeti ili ne. Nepovoljna okolnost koja se odvija u nekim porodicama jeste da roditelji iako navodno podržavaju njihovo odvajanje, psihološki to još uvek ne dopuštaju. Oni to rade na više ili manje očigledne načine. Npr. pozivaju svoje dete da im se pridruži kad idu negde, zovu i traže pomoć, a neretko i negoduju mašući zanemarivanjem kad mlada osoba nema vremenske mogućnosti da ih poseti.
Foto: Pexels
Da li sam dovoljno dobra?
Moja klijentkinja živi u inostranstvu i uspešno organizuje svoj život sa momkom nezavisno od roditelja. Njena ekonomska nezavisnost njenim roditeljima ne budi osećaj zadovoljstva postignutim, nego čak i neku dozu indisponiranosti i zavisti gde oni iskazuju česte izlive sumnje, prebacivanja, pa i “kukanja”. Ova stara dramska ideja za moju klijentkinju ne bi bila ništa novo da ovaj komunikološki mehanizam nije postao okidač za njena loša stanja. I pored svih postignuća, uspeha u prestižnoj firmi i studiranja uz rad, ona ima utisak da je neuspešna, da je nedovoljno dobra. Kad njenom bratu koji živi sa roditeljima krene nizbrdo, jer je on doprineo tome, ona kao da pojača osećaj krivice. Onda počinje da sumnja po ko zna koji put u sopstvene vrednosti i adekvatnost. Njoj nijedan dokaz spolja tad ne koristi jer je ovaj mehanizam samouslovljenosti ili “zlog proročanstva” od strane primarne porodice zapravo neka vrsta “kletve” prema kojoj ona nema pravo na sreću, zadovoljstvo i uživanje. Naprotiv, time kao da bi izneverila porodični kod. Ona zato sopstvene emocije i suprimira i to selektivno, posebn kada su u pitanju pozitivne emocije, kao što je osećanje zadovoljstva.
Zabrana na odraslost
Drugi klijent je imao paradoksalnu dvostruku zabranu. S jedne strane je bio u funkciji mlađoj braći i sestrama i ponašao se kao najstariji zapravo u ulozi trećeg roditelja svojoj sabraći. Tad govorimo o tzv. zabrani: “Ne budi dete”. Istovremeno kad je našao stan i odselio od kuće, svaki put kad bi se vraćao bio je osut kritikom da nije lepo što se odvojio. Morao je da pita šta sme i ne sme… i psihološki puno toga nije sebi dozvoljavao jer mu roditelji nisu dopuštali. Ovde je manifestovao zabranu na odraslost. Porodični sistem često doživi krizu kad jedan od važnih članova promeni kurs. Prema teoriji sistema rekli bismo da je ovaj momenat čest u situacijama kad mlada osoba izlazi iz dosadašnjeg porodičnog okruženja, jer to okruženje sada mora da nađe novi balans. Ovaj zahtev mnogi porodični sistemi sebi ne dopuštaju ili doživljavaju ga preteće.
Granica prema porodici
Treća klijentkinja živi takođe samostalno u stranoj državi gde i radi. Od kad se odvojila od porodice, koja živi ovde, ne prestaje da bude “bombardovana” time kako je njima teško, kako pate i kako treba da im pomogne. Ono što je nju dovelo na psihoterapiju jeste pitanje: “Da li ona kao individua ima pravo da napravi granicu prema primarnoj porodici?” U višečlanim porodicama ovo pitanje uobičajeno, jer je i proces individuacije članova zna biti sporiji. Ovo ograđivanje lične teritorije nije nimalo jednostavno kod osoba koje uđu u tridesete i polako i bez partnera nastavljaju svoj hod kroz svakodnevicu zapadnoevropskog radnog dana od oko 12 sati…Tad jedini izvor emotivne sprege i biva primarna porodica, sa kojom se ova osoba redovno čuje, ali koja to koristi na njenu štetu. “Do kada ću slušati njihove priče?” pitala se i bivala uvučena u dešavanja koja nisu više njen aktuelan život. Ukoliko bi im saopštila da nema puno vremena za duge razgovore, ispadala je nelojalna i bezosećajna. Ukoliko ne bi potrošila svoj novac na bratovljevu po ko zna koju po redu detinjastu ideju pokretanja biznisa, bila bi kažnjavana ćutanjem ili isticanjem da nije sestra kakva se očekuje da bude. I sve ovo vreme ona bi ipak negde popuštala, pravila ustupke, pomagala, ali ju je to i dovelo na tretman gde smo postavili sledećih nekoliko pitanja: da li mogu da živim sama, a da nisam u toliko intenzivnoj psihološkoj vezi sa mojima? Da li sam OK ukoliko odlučima da ne pomažem ako mi se ne pomaže? I konačno, šta je sa mojim emotivnim planom? Ovde je došla do uvida u kome ona kao dete iz porodice alkoholičara, ima osećaj stida i krivice ukoliko bi je neko pitao nešto u vezi toga. Stoga je odlučila da se ne vezuje i ne pripada. Jednostavno ona se identifikovala sa očevom slabošću ili čak celim disfunkcionalnim porodičnim sistemom. Posledica toga je njen unutrašnji doživljaj da svaki put kad se približi ili uđe u potencijalnu zonu emotivnog zbližavanja biće prepoznata “kao osoba koja ne obećava”. Da bi predupredila odbacivanje prva bi istupala iz odnosa ili ne bi ni stvarala jasne uslove za njegov opstanak. Problem je što ovo samoetiketiranje ona sama redovno ažurira u svom doživljaju sebe. Krivica je takođe bila dežurna i slobodno lebdeća emocija. Iako bez pokrića, ona ju je često osećala. Krila se i osećala stid. U terapisjkom procesu ove osobe krenule su jasno ka autonomiji tako što su odlučile da njihova samostalnost postane pre svega psihološka, pored fizičkog odvajanja koje su već realizovali. To rade time što procenjuju zahteve druge strane kao moguće, ali ne i presudne.
Stanje ega
Ono što je u međuvremenu osnažilo kao psihička struktura kod njih jeste deo koji u terminima TA terapijskog modaliteta zovemo ego stanje Odraslog. Ovo ego stanje ukoliko ima jasne i ne suviše propustljive granice prema drugim ego stanjima (Dete i Roditelj) može da zaključuje pitajući se “šta ja mislim”, kao i “šta je meni važno”, tj. “kako na mene deluje” ovaj ili onaj roditeljski zahtev? Ove osobe uče da se osećaju u redu i kad se druga strana ne raduje sa njima ili ih ne tapše po ramenu, da su ok i kad nešto ne mogu od očekivanja da zadovolje. Time stvaraju blagu disociranost iz sistema kome su nekada pripadali i stvaraju prostor za potencijalno polje u kome će napraviti svoj sostveni. Imaju pravo na novi sistem relacija, odnosa i emocija za koji trebaju dozvolu, samo od sebe samog. Oni time stvaraju i mogućnost da se i osećaju baš onako kako žele.
Autor: Maja Pavlov, psihoterapeut i NLP trener