Šta vas sprečava da živite u skladu sa sobom? 

Da li živite onako kako ste zamišljali i želeli?

„Želela sam da upišem biologiju, ali roditelji su mi rekli šta će ti to.“ Onda je izbor pao na pravo. Sada radim kao diplomirani pravnik u jednoj firmi. Momak im takođe nije odgovarao, pa sad imam muža i dvoje dece. Sve je definisano: imam sigurnu platu i porodicu, šta je tu je. ,,Mirim se sa tim, a moglo je biti gore.“ Ovako opisuje svoj život jedna moja depresivna klijentkinja. Sebe teši što se pomirila sa kompromisom otpisivanja sopstvenih želja i nastojanja. Sada više o njima i ne misli. Važno je sanirati tugu, ali ona nema pokriće za to.

Mnogo je toga što našu putanju otežava, koči ili je čak i zaustavlja. Neki od razloga su naše mentalne mape – naše predstave o stvarnosti. Kad kažemo „mapa“ mislimo na određeni broj psihičkih i psiholoških sadržaja koje smo pothranili u našem nesvesnom i svesnom delu. Ukoliko nam ti parametri (informacije) olakšavaju snalaženje u svakodnevnim životnim situacijama i dugoročno održavaju naš život smislenim, možemo reći da je ta naša mapa relativno sveža i realna. To znači da ćemo se lakše snalaziti u stvarnom životu, da je veća verovatnoća da ćemo živeti život u skladu sa sobom, a u njega pozivati ljude koji su nam važni, raditi i kretati se kroz situacije u kojima se snalazimo relativno korektno. Ovo je paradigma svesnosti, ali i realnosti. Ipak, jedan broj ljudi ne uspeva ni prvo, ni drugo, ni treće. Zašto? Prvo, jer nemaju jasnu postavku sebe, svog identiteta i svojih želja.

POLJE „JA“

Prvi deo naše mentalne mape koje stručno zovemo Referentni Okvir uključuje polje „JA“. Ljudi koji nemaju običaj da se pitaju šta bi im bilo važno ili šta bi im prijalo, šta hoće, kao i šta misle u vezi nekog ili nečeg, u stvari otpisuju ovaj deo svoje mentalne mape. Naučili su da se oslanjaju na druge, prihvataju ono što oni misle, čak i kad to što čuju nije tačno. Ove vrlo prilagodjive osobe često su opisivane od strane drugih  kao „divne, dobre, prilagodljive i sl.“ do nivoa sopstvene negacije. Zato su socijalno vrlo poželjne. Njihova uverenja o sebi su često načeta pogledima drugih ili su „kontaminirana“ mišljenjima od ranije, koja  nisu proveravali. (npr. ako mu je neko nekad rekao da ne izgleda privlačno ili nije inteligentan, pa je ostao uveren da je to tačno). To su bili tuđi krojevi za njegovu ličnost.

Druga klijentkinja je uočila da za sebe često kaže da je „lenja“, „izgubljena“ ili „da voli da jede“ što je u stvari bila rečenica njene mame ili nekog drugog. Prvo treba da se upitate šta je to što vas čini živim i zdravim, šta je to što volite ili šta biste voleli da biste se osećali dobro. Šta je to hoću u nekoj situaciji? Ovo na primer može biti ključno pitanje, da bi vaš Referentni Okvir ostao „umrežen“ sa sobom, i realan u stvarnosti u kojoj živite.

POLJE „DRUGI“

Druga  bitna stvar je naš mikro kosmos koji čine drugi ljudi, svet među kojim i sa kojim živimo, radimo, krećemo se. Mi smo socijalna bića, ne možemo bez drugih. Od roditelja, partnera, dece, do komšiluka i rođaka koje povremeno srećemo. Od čega se sastoji dobar život? „Najduže istraživanje o sreći“ je predstavio profesor sa Harvarda Rober Valdinger i pored hipoteza i nagađanja da su to uspeh, novac ili status, ispostavilo se da su to zdrave međuljudske relacije, topli, bliski odnosi sa partnerima, prijateljima. To ljude čini zadovoljnim, zdravim i čak dugovečnim.

Zapitajte se sa kakvim ljudima volite, možete i hoćete da se družite, oko kojih želite da se potrudite, a koji zavređuju vašu bliskost i pažnju. Te relacije nas oživljavaju. Zato se pitamo u drugom delu mentalne mape ili svog Referentnog Okvira: „Šta drugi ljudi hoće u nekoj situaciji, šta je njima važno?“ Učeći da slušamo i da to što oni misle, govore, vole uzimamo u obzir negujemo empatiju koja nas povezuje sa  perspektivom mentalne mape drugih.

POLJE  „SITUACIJA

Sve što nam se dešava odvija se u nekom kontekstu. Te „okolnosti“ ili situacije traže od nas da se u njima postavimo što jasnije, fleksibilnije i da rešavamo konkretne probleme koje one nose. Psihoterapija obično počinje rečima „Desilo mi se…“ ili „Trenutno sam u takvoj (više ili manje delikatnoj) situaciji..“ Rešavajući problem ne moramo se zbuniti njegovom težinom, pitajući se zašto se sada nešto desilo i „zašto baš meni…“? Iako u psihoterapiji istražujemo i ovaj segment, funkcionalnije pitanje za jasnije delovanje i adaptaciju bi bilo: „Šta ova siituacija zahteva od mene?“

Svrha na delu

Nema velikog ili malog života. Svaki je smislen na svoj način ukoliko se povežemo sa sobom, drugima i svetom u kojem živimo. Otpisivanje bilo kojeg od tih polja je rizično i sužava našu mentalnu predstavu stvarnosti. Svrha mora imati u sebi neku vrstu duševne ekologije. Da li prodajem na pijaci ili sam doktor nauka koji je angažovan na specijalnom projektu iz atomske fizike, dobro bi bilo pitati se čemu to što radim služi. Meni, drugima ili svetu? Ako me odgovor zadovoljava, imaću dodatna uverenja koja će mi donositi energiju za angažovanje i naša konkretna ponašanja imaće motivaciju . I konačno –  radovaćemo se tome što radimo.

Autor: Maja Pavlov, psihoterapeut i NLP trener