Šta se krije iza straha? 

Foto: Pixabay

Jedan broj ljudi sebe dodatno onesposobi stalnim prisilnim mentalizacijama koje evociraju katastrofične misli. Oni brinu. Stalno i uvek. Njihova briga kao da je na dežurstvu 24 časa. Zapravo radi se o „zarobljenom entuzijazmu“. Klijentkinja kaže da je strahove i brigu za svoje zdravlje imala oduvek. Ona je proveravala i budno pratila svoje senzacije, koje su joj govorile da nešto nije u redu. Dakle, ona ih je prevodila na način, kao da vode ka najgorem mogućem ishodu. Jedan od prvih poslova terapeuta jeste da proveri i utvrdi koliko je zaista realna i opravdana data opasnost. Glavobolje, različite vrste bolova, žiganja, mogu preusmeriti pažnju na simptome. Sa druge strane, strah i anksioznost može biti emotivan odgovor na stvarnu ili zamišljenu sadašnju ili buduću opasnost. Ako osoba veruje da je plastični pištolj pravi, ona će se njega plašiti kao da je pravi. Moja klijentkinja se upravo tako plašila svojih signala iz tela: žiganje, bolovi u trbuhu, tahikardija i sl. Sve je to njen mozak prevodio kao potencijalnu stvarnu opasnost, što je svakako uvećavalo anksioznost. Još ukoliko se to potkrepi stvarnim dokazima iz života i okruženja u kome su druge njoj poznate osobe stvarno i obolele, sve je postajalo strašnije, a razlog za brigu opravdaniji.
Čuveno pitanje: „Šta je najgora moguća stvar koja može da se desi?“ vodilo je u njoj poznate odgovore. Rak, kraj, smrt, a onda i kreativan opis života porodice posle nje u kome postoji žaljenje. Anksiozni zaobilaze sadašnjost da bi potrošili svoju psihičku energiju na zastrašujuću projekciju budućnosti. Ona nije verovala da upravlja svojom glavom, već da misao koja dođe predstavlja činjenicu koja će se tek dogoditi.

Porodični tretman i briga

Veliki deo porodica prema detetu napravi takav odnos da svoju ljubav iskazuju brigom. Njena majka je vodila računa o zdravlju, posebna pažnja polagala se na zdravlje, tj. više na potencijalne opasnosti koje vrebaju, ukoliko bi njena slobodna laička procena uvidela da nešto nedostaje. U tom slučaju postojala je pretnja koja se morala ispitati. Tako je moja klijentkinja kao što su je nekad roditelji vodili kod lekara, sada obilazila lekare tražeći odgovor u ubeđenju da se nešto opasno krije i vreba i remeti njen zdravstveni balans.
Kad god bi nova senzacija u njenom organizmu narušila apsolutnu homeostazu ona je već  videla svoje dete kao siroče bez majke. Bila je neizmerno kreativna u sagledavanju „života posle smrti“. Ipak svaka mentalizacija je individualna, pa tako i njena ima veze sa zahtevima koje je pred sebe postavljala. Simptom često nije samo jabuka koja pada sa drveta, već konvertovani deo psihičkog statusa, potisnuti uslov ili nelagoda koju osoba potiskuje. Na primer, u njenim tinejdžerskim godinama od nje se očekivalo da ostvari postignuće koja ona nije toliko želela. Ovaj pritisak nije jasno osvestila i tražila je način da mu se suprotstavi. Onesposobila je sebe tako što je počela da ima različite tegobe. Onda je simptom zaustavio životni tok protiv koga se ona bunila. Praktično, on joj je poslužio da ostvari šta je želela, tačnije da ne radi stvari koje nije želela.

Simptom ima svrhu

U najvećem broju slučajeva simptom je u funkciji zaštite, pa čak i kada je iracionalan. Ne možemo se osloboditi prisilnih katastrofičnih misli ukoliko nismo osvestili šta je to što nam nedostaje. Tako je ova inteligentna mlada žena počela da definiše delove stvarnosti koje je odaljila od sebe ili ih u jednoj životnoj fazi potpuno zamrzla. Davanje dozvole sebi da se ponovo uključi u aktivnosti bez krivice i osvrta na tuđa očekivanja zahtevalo je posebnu vrstu rada. Kad je prisilna motivacija popustila i kad je shvatila da realno ne može  zadovoljiti različite „kako da se živi“situacije, mogla je i počela racionalnije i da misli. To znači da je bila po prvi put u stanju da zaustavi misao koja joj gotovo opsesivno nadođe i nameće se. Podsetila je sebe da želi i može i drugačije da razmišlja.

Novo značenje stare misli

Rifrejming ili preuokviravanje je tehnika poreklom iz Milanske škole sistemske psihoterapija u kome osoba staro značenje konteksta i smisla oblači u novo. Tačnije vidi stvari na nov način. Kako? Novi repertoar odgovora stvarao je novu kreaciju potencijalnih rešenja gde je ova osoba shvatila: da telo reaguje i da je to u redu. Da baš zato što reaguje znači da je u funkciji. Zatim je dala moguće druge opcije značenju bola u određenom predelu i time smanjila tenziju. Paralelno sa ovim procesom otvarala je mogućnosti za svoju afirmaciju u aktivnostima koje su joj važne. Time je potpuno apstrahovala simptom koji je polako, ali sigurno, postao deo njene prošlosti. Preusmerila je pažnju na njena postignuća. Entuzijazam za stvarnom izražajnošću se vratio i nije više bilo neophodno da ga maskira i oblači u različite zabrinutosti i strahove. I naravno, prestala je da brine što više ne brine.

Autor: Maja Pavlov, psihoterapeut i NLP trener