Psihološki problemi ljudi nakon 35. godine
Svaki život ima svoj početak sredinu i kraj. Kad kažemo „srednje životno doba“ ili „kriza srednjih godina“, mislimo na srednju ili drugu polovinu života u koju zakoračimo sa jednom vrsatom bilansa, možda blagog razočaranja ili melanholije, ali često sa puno upitanosti i traženja odgovora. Dok je Sigmund Frojd bio revolucionar koji je psihologiji doneo fokus na detinjstvo i mladost povezujući svaku odraslu krizu sa onim šta je prethodilo u ranijim fazama, dotle je Gustav Jung neko ko je rasvetlio čovekovu drugu polovinu života. On je svoje napore usmerio na to da uzroke životnih problema ljudi iznađu ovde i sada smatrajući da je većina psiholoških problema ljudi iznad 35. godine nekako više duhovne prirode.
Nedostatak sigurnosti
Individuacija je proces u kome nastaje individua, kao nedeljiva jedinka ili celina. U tom procesu dva glavna razdoblja su: ekspanzija u prvoj polovini života tj. usmerenost osobe na spoljašnji svet i introverzija tj. okrenutost sopstvenoj nutrini, što je naš fokus uglavnom u drugoj polovini života. Šta je ono sa čim se srećem u psihoterapijskim procesima, a što me asocira na ovu prirodnu i nužnu fazu (krizu) srednjih godina? Osoba gubi sigurnost. Nesvesni sadržaji ma koliko ih potiskivali izlaze na površinu. Čovekova svest reaguje time što je pozvana da o tim svojim sadržajima i razmišlja. Ukoliko osoba nije spremna, zapašće u jednu vrstu krize braneći se svojim društvenim položajem, zvanjem npr. titulom „Znate, ja sam lekar i ne priliči mi da mislim na ovaj način“. Ovo skrivanje iza statusne ili druge pozicije,može da pruži samo jeftinu zamenu za osobine nedostatke iza svoje persone. U ovoj fazi života dobro je da osoba dozvoli sebi da više sluša unutrašnji glas i razvija tu svoju individualnost. Postaviti pitanje „šta je to što želim“ nije teško, ali odgovor zahteva promišljanje, intuiciju i susret sa sobom. Neki se usude tek kroz manifestni problem ili konvertovani simptom na koji se žale ili zbog kojeg dođu da bi ga rešili i time neminovno zakoračili u svet svoje podsvesti.
Ogorčeni i pasivni
Unutrašnje suprotnosti i konflikti najvidljiviji su u adolescenciji (dok se ličnost razvija), ali u u srednjim godinama možda su rekla bih čak i izraženiji. Tu postoje dve tendencije. Slušam osobe koje se maksimalno opiru promeni i bivaju krute, ogorčene i pasivne ili pak afirmišu ono što im dolazi, ali u drugoj krajnosti. Menjaju profesiju, razvode se, sele ili izlaze iz prijateljskih i rodbinskih veza. Umesto da započnu da žive deo onoga što nisu do tad sebi dozvoljavali i afirmišu te nove vrednosti koje im nedostaju, često naiđem na problem sa radikalizacijom stavova i stilova. Ta gruba potreba za „otarasiti se nečega ili nekoga“ osobu usmerava u suprotnom smeru, ali ne i pravcu jer potiskivanje tako i dalje ostaje, samo menja objekat. Ova zabluda nažalost može ukinuti i sve ono dobro što je osoba živela do sada. Cilj ove faze rada jeste zadržavanje prethodno dobrih vrednosti uz priznavanje njihovih suprotnosti.
Animus i anima
Dozvola na deo koji nedostaje Jung je znao da zove „potisnuti animus ili anima“ koji ima za cilj da se prepozna i afirmiše u životu osobe. To često možemo videti kad muškarac zastane nakon uspešne karijere i hoće nešto drugo da radi ili bar na drugačiji način, dozvoli sebi emocije i sl. Žena možda sa druge strane može sebe ohrabriti da se pokrene intelektualno ili seksualno istupi, preuzme odgovornost. U svakom slučaju, bilo da afirmišu jedno ili drugo oni bi trebalo da koriste svoj animus ili animu kao ulazna vrata za sopstvenu podsvest. Ova mogućnost boljeg poznavanje te podsvesti, koja nosi obilje sadržaja i informacija važnih za svaku personu, pruža niz novih spoznaja, kao i vraćanja smisla psihi tj. duši.
Strah od smrti kao vodič u život
Jung kao autor mi je oduvek bio blizak jer je bio „psiholog duše“. Zastupao je uverenje da čovek da bi živeo smisleno mora se sprijateljiti sa svojom smrću. Kad svesno prihvatimo smer svoje biološke krivulje, koji ide naniže svakako da naša svesnost i individualnost dobijaju upravo uzlazni smer.
Jung piše: ,,Počevši od srednje životne dobi, ostaje živ samo onaj ko je spreman umreti“. Međutim, upravo u ovom razdoblju panika i strahovi su veliki. To vidimo u različitim trendovima podmlađivanja. Ono u principu može biti vrlo korisno, ali i krajnje besmisleno, ukoliko je i jedini motiv strah pred budućnošću, a bez davanja jasnog smisla onome što živimo.
Praznici kao što je Uskrs podsećaju nas da se čovek može razvijati samo ako iskusi božansko u samom sebi. Kao što je Isus pred smrt sišao pred pakao, tako i čovek mora proći kroz težak susret sa samim sobom, da bi doživeo novo rođenje. Ideja Božanskog u nama potkrepljena je i rečima apostola Pavla koji kaže:“Ne živim više ja, nego Hrist živi u meni“. Ovo iskustvo već starijeg apostola izražava iskustvo čoveka koji je i našao samoga sebe.
Autor: Maja Pavlov, psihoterapeut i NLP trener