Psihologija ljudi koji misle da su uvek u pravu

Intervju za Novosti

Postoje ljudi koji veruju da su uvek u pravu, da su samo njihovi stavovi i razmišljanja ispravni. Nikad neće priznati da su pogrešili, tvrdoglavo braneći sopstvenu istinu i stvarnost.Gotovo ih je nemoguće izbeći. Putevi mogu da vam se ukrste u svim apspektima života, na poslu, u partnerskim odnosima, prijateljstvu…

Zašto to čine, da li na taj način nastoje da održe idealizovanu sliku o sebi kako bi se zaštitili od mogućih kritika ili možda samoukoravanja? Šta time žele da postignu, da li zapravo bilo šta postižu? Kako mogu da shvate da nisu baš uvek pravu, da je ljudski pogrešiti? Na ova i druga pitanja za “Život plus” odgovara psiholog i psihoterapeut Maja Pavlov:

– Postoji logika kod nekih ljudi da je njihova mapa stvarnosti jedina i apsolutna. Oni nemaju fleksibilnost mentalne strukture koja će uzeti u obzir i drugačija iskustva. To je povezano i sa slikom o sebi. Ako sam u pravu, onda vredim. U tom slučaju važno je biti u pravu po svaku cenu, jer sve suprotno osobu destabilizuje, odnosno veruje da nije OK.

Šta se sve krije iza takvog stava, na čemu se temelje njihovi obrasci ponašanja?

– Pozicija primarnosti kroz izričitost po pitanju stava i mišljenja, osobi često donosi neku vrstu uslovnog prihvatanja sebe. Veruje da je adekvatna jedino kada je u pravu! To zna da bude uslov koji pojačava i naglašava kako prema sebi, tako i prema drugima. Nekada se iz takvog stava krije bazična nesigurnost, gde osoba kompenzuje svoju poziciju superiornijim stavom, pokazujući da uvek “mora da bude u pravu”.

Crno-beli pogled na svet

Da li u to žele da ubede druge ili sebe?

– Važno im je da ubede druge, jer slika kako vide sebe je u velikoj meri povezana sa mišljenjem drugih ljudi o njima. Stoga, insistiraju na određenim stavovima, iako oni mogu biti krajnje iracionalni ili subjektivno obojeni. Nekada nesvesno, a nekada svesno ubeđuju druge. Kada se to dešava krajnje nesvesno kažemo da je osoba u nesvesnom obrascu psihološke igre, a kad je svesno, radi se o manipulaciji, u čijoj osnovi je određeni cilj. Da bi se on realizovao, čitav svet mora da se prilagodi nečijem ubeđenju, odnosno njegovoj mentalnoj mapi koja ostvaruje određenu dobit iz uverenja da drugi mora da se prilagodi, promeni ili misli na određen način. Čitav sistem mentalnog zlostavljanja je baziran na ovome.

Zašto im je teško da priznaju da nisu uvek u pravu?

– Takve osobe ponekad svet gledaju crno – belo. I onda doživljaj da nisu u pravu poistovećuju sa tim da nisu adekvatni, a to žele da izbegnu. Svakako ovde imamo posla sa rigidnijim strukturama ličnosti, što znači da su ego granice dosta čvrste, i nepropusne na neki način, pa sadržaji koji dolaze spolja mogu delovati kao “pretnja” njihovom referentnom okviru. Takve osobe mogu biti narcisoidne i egoistične, ali, s druge strane, i nesigurne.

Šta je bliže istini?

– Može biti i jedno i drugo. Kaže se:”koliko ljudi, toliko ćudi”, i to ima smisla. Narcisoidne strukture ličnosti su na primer vrlo okrenute sebi i gotovo bez osećaja za druge, njihove emocije i mišljenje, moraju da budu u pravu. Sa druge strane, imamo ljude koji svoj stav: “Ja sam ok, drugi ne valjaju”, baziraju na uverenju da su ti drugi opasni, neprijateljski nastrojeni i da ih svakako treba izbegavati, pa zato razvijaju izbegavajuća ponašanja prema drugima.

Snažna motivacija vodi ka promeni

Kako se nositi sa takvim osobama?

– Nije jednostavno nositi se sa osobama koje su isključive, uporne u svojim stavovima, čak i kada ih stvarnost demantuje, a još gore ukoliko manipulišu svesno i namerno. Jedan od načina je postaviti jasne granice i pokazati nezainteresovanost za određenu vrstu dokazivanja i ubeđivanja. Ne treba trošiti energiju na osobu koja “mora biti u pravu”. Sa druge strane, ukoliko se radi o manipulacijama, tada možemo da artikulišemo “skrivenu poruku” ili transakciju, ukazujući osobi da vidimo šta je njen cilj ili namera. Na taj način ne pristajemo na oblik manipulisanja sa nama, drugim ljudima ili situacijama u kojima se nalazimo. Mogu li da se promene i eventualno na koji način?

– Ovde nije jednostavno govoriti o promeni, ali je ona moguća u zavisnosti od intenziteta kontaminiranih ideja osobe. Ukoliko ove osobe imaju interpersonalne probleme i konflikte sa drugima, često su
prinuđene da razgovaraju sa nekim. Ovaj korak u mnogo slučajeva nije dobrovoljna inicijativa, već uslov nadređenih ili okruženja u kojem osoba radi ili živi. Tada se dešava da je neko u opasnosti da izgubi posao ili porodicu, pa se nerado odlučuje “da popriča ” sa profesionalcem.

Kako ih još “naterati” da realnije sagledaju stvari i shvate da su pogrešili?

– Nikog ne treba “terati” da promeni stvari, već ga motivisati ukoliko je moguće. Ako je motivacija dovoljno snažna, osoba kroz duže psihoterapijske procese može menjati neka od uverenja, pa time i ponašanje. Prvi rezultati iz okruženja, uspešniji profesionalni, prijateljski i bračni odnosi, otvaraju novu perspektivu osobi da uvidi da neka od uverenja koja neguje nisu više aktuelna, i da to što apdejtuje, odnosno aktualizuje svoju mentalnu mapu, zapravo donosi benefit i nov kvalitet u njen život.

Intervju vodila: Slavica Dobrosavljević