Prepoznavanje stila vezivanja kod vašeg deteta

Stilovi vezivanja kod dece

U intervjuu koji sledi, Dr Den Sigel govori o različitim vrstama stilova vezivanja koje pojedinci razvijaju tokom detinjstva, kao rezultat odnosa koji su imali sa roditeljima. Prihvatanje slobode da vide roditelje onakvima kakvi zaista jesu, bukvalno oslobađa adolescenta da pronađe svoj put u životu. Video-klipovi na izvornom veb-sajtu (https://www.psychalive.org/identifying-your-childs-attachment-style/) takođe pružaju objašnjenje koje će vam pomoći da lakše prepoznate stil vezivanja kod vašeg deteta, uključujući izbegavačko vezivanje, ambivalentno vezivanje, dezorganizovano vezivanje i optimalno vezivanje.

Idealizovanje roditelja

Idealizovanje roditelja je, razume se, korisno dok ste dete. Deca imaju osećaj sigurnosti i znaju da postoji neko ko se zove „roditelj”, ko je savršen i čini sve što je potrebno da bi se osećala dobro, zaštićeno od bilo čega što ih može povrediti, i u kome pronalaze oslonac. Upravo zbog svega ovoga, potpuno je razumljivo što deca idealizuju roditelje.

Normalan put razvoja u periodu adolescencije, što znaju svi koji imaju adolescenta, jeste razbijanje te idealizacije i pronalaženje sopstvenog puta kroz uviđanje istine. Istina je sledeća: roditelji su samo ljudi, oni imaju svoje pozitivne i negativne osobine, mogu te izneveriti na neki način, ali te, isto tako, podržavaju u mnogim situacijama. Prihvatanje takve vrste slobode bukvalno oslobađa adolescenta da pronađe svoj životni put. Adolescenti koji se drže idealizacije iz detinjstva su zaista sprečeni da se razviju u pravom smeru i da napreduju. Oni često sputavaju sopstveni razvoj kako bi održali idealizaciju roditelja. 

Nisu u stanju da spoznaju negativan uticaj roditelja na njihov život. Ne mogu posedovati uticaj negativnih delova roditeljstva na njih same. Takođe, sebi nisu dali slobodu da jednostavno izgovore: „Hej, moj roditelj voli čokoladu, a ja vanilu. Ko ga šiša, ja uzimam vanilu.” Oni su sputani čak i u istraživanju sopstvenih sklonosti. 

Emocionalna ravnoteža

U sveukupnom sagledavanju vezivanja, od velike je pomoći shvatiti da kada roditelji imaju neku vrstu „prisustva u sopstvenoj koži”, onda to možete nazvati svesnošću (mindfulness), tačnije ’biti koherentnim’. Može se reći da ti roditelji imaju ono što se zove „umni uvid”. To znači da su u stanju da sagledaju vlastiti um, ali i misli drugih. Kada roditelji imaju ovu karakteristiku, koja nije samo obična reakcija na različite vrste ponašanja, već potpuni uvid u ono što leži iza ponašanja (njihovog ili tuđeg), dakle, kada se um sagledava na taj način, kada je umni uvid prisutan, ono što ispitivanja stvarno pokazuju jeste da roditelji tada omogućavaju komunikaciju koja podstiče sigurnost u vezivanju. A kada deca imaju sigurnost u vezivanju, onda imaju i sposobnost da upravljaju svojim telesnim potrebama, da se prilagode drugim ljudima, da uravnoteže svoje emocije. Dakle, emocije se pobuđuju i imate osećaj da život ima smisla. Oni se neće previše uzbuditi i oteti kontroli, postati nasilni. Isto tako, oni nisu ni previše iscrpljeni kada se vi osećate bespomoćno, očajno i depresivno. Upravo to i jeste emocionalna ravnoteža. 

Izbegavačko vezivanje

U ostalim situacijama vezivanja, kada roditelji nemaju takvu sposobnost da budu u potpunosti „prisutni u svojoj koži” i prisutni u sopstvenim vezama i odnosima, dešava se da deca to poprime, i da, u slučaju izbegavačkog stila vezivanja, imaju osećanje poput: „Ne postoji unutrašnja namera mog negovatelja da me upozna.” Neka deca tada doživljavaju dubok osećaj praznine i ono što se dešava je to da ta deca odrastaju u adolescente, a potom i u odrasle osobe sa kojima ja radim; ono što vidim je da je njihov pogled na svet takav kao da ovaj svet ima samo jedan aspekt – fizički aspekt, onaj koji je dodirljiv, merljiv i može da se izvaga. Takvi ljudi vide stvarnost samo na fizičkom planu postojanja, odnosno vide samo fizički aspekt stvarnosti. Dakle, ako imate ravan stvarnosti, jedna strana te ravni je fizička. Naravno, fizički svet je stvaran. Ali druga strana, koja je podjednako stvarna, jeste mentalna strana – ono subjektivno, unutrašnje more koje nas ispunjava osećanjima i mislima, nadama, snovima, impulsima, željama i čežnjama. U grupi dece koja su razvila izbegavački stil vezivanja, postoji iznenađujuća zaslepljenost prema toj unutrašnjosti. Ako probamo da razumemo ovu situaciju uz pomoć interakcije neuronskog sistema koja se odvija po principu inicijalnog ogledanja, shvatićemo da oni u svom iskustvu nemaju informaciju da su njihovi roditelji videli taj svet, pa taj svet nije ni kreiran u njima.

Optimalno vezivanje

Kada dete ima roditelja sa pozitivnim namerama pružanja ljubavi, nege i brige, ono će usvojiti te namere, pa čak i ako podbacite kao roditelj, dete će izabrati verziju da vi niste imali nameru da ga povredite i da je to bio nesporazum. Stvara se neka vrsta pukotine koju oni nisu nameravali da naprave. Potom je potrebno ispraviti taj nesporazum. Ključna stvar u roditeljstvu jeste upravo popravljanje takvih pukotina. Dete će usvojiti vašu nameru da se čine dobra dela, da se zaista uspostavi veza koja je puna ljubavi i podrške, iako se ne može stalno događati. Sve je to ljudski. Oni vide kompletnu nameru koja stoji iza tih dela i njihov neuronski sistem (princip ogledanja) biće ispunjen osećanjem oduševljenja – moguće je biti čovek i još uvek biti pun ljubavi.  

Ambivalentno vezivanje

Ljudi sa istorijom ambivalentnog vezivanja mogu se prepoznati u sledećem scenariju: ako sam gladan i ako je moje unutrašnje stanje gladovanje, ja plačem na sav glas zbog toga, a ti si moja mama i vidiš da sam gladan. Međutim, ti imaš istoriju veoma anksioznog i ambivalentnog vezivanja i zaista sumnjaš u svoje majčinske sposobnosti; videvši da sam gladan, prilaziš mi, zaista želeći da me nahraniš, ali si prestravljena da nećeš biti sposobna da to i učiniš, nervozna si, zabrinuta i sumnjaš u svoje sposobnosti. Dolaziš sa svom tom teskobom u sebi, iako sam ja samo gladan, i sada se već osećaš frustrirano. Moji neuroni (princip ogledanja), koji bi verovatno trebalo da se nazovu „sunđerasti neuroni”, zaista su ono što jesu. Ja se neću toliko ’ogledati’ koliko ću ’upijati’ i samo ću uroniti u tvoje unutrašnje stanje.

Ja upijam sve što se dešava u tebi, ja sam gladan, ali sada, pošto se osećaš anksiozno – i ja se osećam isto. Ne postoji razlog zašto bih ja osećao tvoju teskobu. Ipak, pošto ti imaš nerešene probleme, ostavljaš svoje ’đubre’ naokolo, a ja ga skupljam. Postajem zbunjen u vezi sa doživljajem sebe samog. Sve što znam kao dete od 2-3 meseca ili godinu dana jeste da sam gladan. No, sada glad postaje neurološki povezana sa anksioznošću i nesigurnošću i to bez ikakvih razloga, sem onih koji potiču iz naše interakcije. Dakle, to je tačka u kojoj neuroni (princip ogledanja) mogu pretvoriti moj zbunjeni unutrašnji doživljaj sebe u izbegavački vezano dete, koje je pomalo i nepovezano. U ambivalentno vezanom detetu to dovodi do zbunjenosti.

Dezorganizovano vezivanje

Kod dece sa dezorganizovanim stilom vezivanja, to postaje fragmentisano. Sagledano iz pozicije neurona (sistem ogledanja), to izgleda ovako: prilaziš mi dok si veoma besna i plašiš me, ne toliko zbog straha koji je verovatno prisutan, već zbog tvog besa. Sada ja vidim tvoju nameru. Ti možda ne želiš da ta namera bude prisutna, ali jeste. Tvoja namera je da me povrediš. I ja gledam u tebe i moji neuroni se, po principu ogledanja, grupišu procenjujući da je namera mog negovatelja da me povredi. Ovo je potpuno nespojivo sa mojom evolutivnom istorijom vezivanja kao sisara, jer bi figura na koju se ugledam tokom vezivanja trebalo da me zaštiti, da mi želi dobro, da pruža sigurnost i bezbednost. Iskustva, za koja sam evolutivno pripremljen da ih posedujem, ti sada poništavaš. Sve ovo se dešava zbog tvojih nerešenih trauma i tugovanja i to je ono što bi istraživanje pokazalo.

Zbog toga što niste imali terapiju koja bi vas izlečila jer možda niste bili u mogućnosti ili niste ni znali da postoji, vi ste samo na automatskom pilotu, a verovatno i ne znate da ste u stanju da izmenite svoje mišljenje. Šta god da je razlog, to vas ne čini lošom osobom. To vas čini roditeljem sa nerazrešenim sopstvenim pitanjima. A detetov sistem neurona (princip ogledanja) upija vašu nameru da ga povredite. Iako to nije vaša istinska namera, u ovom trenutku je imate. Mikroanalizom videa, možemo to i prikazati.

Ako roditelj prilazi detetu „pokazujući zube” poput životinje, to može trajati delić sekunde. Jedva da primećujete ovu pojavu. Možete se zapitati „šta ovo bi?” Kada usporite snimak, to ćete lepo i videti. Svi smo mi, hteli-nehteli, samo životinje. Imamo veoma složen nervni sistem i sa nerazrešenim traumama često vidimo ovaj nedostatak integracije nervnog sistema. Dakle, ono što dobijate je veoma brza borbena reakcija koja je usađena duboko u moždanim ćelijama i limbički deo za reagovanje se aktivira. Na taj način dete pokupi ove reakcije od roditelja. Šta će dete učiniti kada su njegovi neuroni poput sunđera upili nameru da bude povređeno od strane osobe koja bi trebalo da ga štiti? Dete fragmentiše. I u toj fragmentaciji leži disocijacija, disocijacija uobičajenog kontinuiteta selfa. Svi mi imamo višestruke ličnosti, ali ovde su višestruke ličnosti fragmentisane.

Dezorganizovan stil vezivanja u nastanku

Većina ljudi radi najbolje što ume. Ne svi, naravno, ali većina ljudi čini najbolje što može. Kada imate ovakav pozitivan stav, tada se čak i roditelj koji zlostavlja dete može razumeti sa empatijom i saosećanjem. Mnogi roditelji koji pružaju zastrašujuća iskustva, koja dovode do dezorganizovanog stila vezivanja kod dece, i sami su doživeli različite traume i gubitke. Uzmimo kao primer devojčicu koja sebe ubeđuje da ne želi da joj tata opere zube. I sâm otac nije bio omiljeno dete i često je dobijao batine onda kada njegova braća i sestre nisu. Sada dobija iskustvo u ulozi oca kada njegovo dete govori: „Nećeš mi ti oprati zube. Samo mama može da mi pere zube!” On na to odgovara: „Ne, ja ću ti prati zube.” Na to dete uzvraća: „Ne, mama će!” U tom trenutku, dešavaće se nekoliko stvari. 

Vrsta sećanja koja je usađena u naš nervni sistem, a koja nije utkana u narativ onoga što jesmo, kao kod osobe iz primera, jeste osećanje napuštenosti od strane roditelja jer su oni favorizovali braću i sestre; kao i osećanje zastrašenosti, straha od ljudi koji te jure da te prebiju, a posebno onda kada bi trebalo da te štite. 

Svaka vrsta izdaje, poniženja, napuštanja, može se uklopiti u ono što se naziva „implicitna memorija”. To je emocionalno-percepcijsko, telesno pamćenje, ponekad i bihevioralno pamćenje. Ono priprema mozak da bude spreman za delovanje. U ovom momentu, kada dvogodišnja ćerka kaže „Mama će mi oprati zube, a ne ti!”, u očevom mozgu, ako ima nerazrešene traume, koje u ovom slučaju opisujemo, aktiviraće se implicitno sećanje. On bi, u tom trenutku, mogao da krene u nekoliko pravaca. Jedan je čisto reaktivan, u kojem ga sopstvena ćerka ponižava: „Trebalo bi da budem kompetentan otac, pusti me da ti operem zube.” Na šta ona odgovara: „Ne, ne, ne. Ti to ne znaš da uradiš!” A on kaže: „Ja to mogu. Ja to mogu.” Osećanje nekompetentnosti kao oca dovodi do poniženja koje se poklapa sa poniženjem koje je doživeo u detinjstvu. Ovde vidimo direktan okidač za takvu situaciju.

Očev neuronski sistem (princip ogledanja) upija ćerkinu ljutnju kao sunđer, jer se to odvija obostrano. Očevi neuroni (princip ogledanja), dakle, upijaju bes ćerke: „Ne možeš da mi pereš zube!” Ona pokazuje taj bes koji je okidač za očev bes preko sistema neurona (princip ogledanja). Sada otac oseća poniženje, napuštanje i izdaju. Ćerka se sve više ljuti na njega jer on insistira da joj opere zube. Može se dogoditi da on uzme četkicu i da proba da joj pere zube, a da ga ćerka ugrize za ruku i ko zna šta još sve može da se dogodi. Ubrzo se može dogoditi da otac kaže svojoj ćerki: „Treba da opereš zube”, a da ova situacija eskalira i da se otac otme kontroli. „Otimanje kontroli” u ovom slučaju predstavlja aktivaciju implicitnog pamćenja, odnosno sve te neurone (princip ogledanja) koji su zaronjeni u trenutnu emocionalnu rezonancu sa ćerkom. Potom, pošto ima istoriju dezorganizovanog stila vezivanja, otac, ako nije prošao kroz terapiju, biva sklon padu. 

Kada situacija krene nizbrdo, sa svim tim implicitnim subkortikalnim pamćenjem koje je aktivirano u trenu, zatvara se prefrontalno funkcionisanje i dešava se da on otpušta evolutivni nalet. Ako, pak, završi u beznađu, može samo zaplakati, leći na pod i vrištati. Može se uplašiti i pobeći. Čak je verovatno da bi se mogao razbesneti i udariti ćerku. Toliko bi bio razjaren napadom na sopstveni osećaj selfa, da bi korteks bio isključen, a on bi bio ne samo verbalno neprijatan, već potencijalno emocionalno i fizički nasilan prema ćerki.

Preuzeto sa sajta: http://www.psychalive.org/identifying-your-childs-attachment-style/

Prevela Milkica Šabić, NLP master

Adaptacija i lektura prevoda: Mirjana Anđelković