Posledice nedostatka ljubavi, empatije i poštovanja u detinjstvu
Kako stojimo sa bazičnom sigurnošću? Ovo pitanje postavila sam sebi u momentu kad je moj klijent upravo zatvarao vrata, nakon sesije. Nekad je to pitanje života i smrti. Bazično pravo svakog deteta je pravo na postojanje, ljubav i važnost od strane roditelja. Nesumnjivo je da se jedan broj dece rađa takoreći nasumično ili slučajno. Ipak, za odrastanje u svetu odraslih to nije presudno. Presudan je dalji roditeljski stav i ponašanje prema njima. Ukoliko postoji pretnja detetu od strane roditelja da će ga napustiti ili zlostavljati, ono pre ili kasnije uglavnom postaje vulnerabilna osoba. Ne postoji mesto ili odnos u kome bi se ono osećalo sigurno. Ovi ljudi kasnije uglavnom slute nešto loše i to baš za njih. Na primer, da će ih baš neko koga vole napustiti ili povrediti.
Foto: Pexels
Potraga za sigurnošću
Mlad čovek pije. Iako sretno oženjen, sa dvoje dece, ne može da kontroliše svoj impuls da tokom, a najviše nakon posla završi uglavnom pripit. Raspoloženja su mu intenzivna i nestalna, sve češće je autodestruktivan. Kao dete je rastao pored oca psihijatrijskog bolesnika koji je napustio porodicu, a onda je majka njega i brata podizala, sve dok nije preminula. Onda se otac kao model potpune nestabilnosti vratio da navodno “brine o deci”. Detetu je potrebna stabilna porodična sredina u kojoj su roditelji predvidljivi i dostupni, pre svega emocionalno.
Drugi klijent je imao suprugu koja ga je uglavnom varala. Iako je imao majku alkoholičarku, verovao je da to nema veze sa njegovom potrebom za sigurnošću. Činilo se da je on kao odrastao čovek, zavistan od nestabilnosti, posebno od nestabilnih žena, sa kojima je imao veze. Kod ovih osoba neke razvojne faze nisu mogle da se nesmetano pređu, kao ni da se ispune neki razvojni zadaci. Jedno osećanje je konstantno nedostajalo, sigurnost. Traženje sigurnosti iziskuje toliko energije jedne osobe, da nakon što se ona investira u “saniranje užasa”, gotovo se cela potroši. Tad neki počinju i da u potpunosti izbegavaju odnose i bliskost. Uvek se jasno uočava da klijentima koji nisu uspeli da izgrade osećaj povezanosti jesu nedostajali i ljubav i pažnja, kao i empatija ili poštovanje. Oni nisu osetili privrženost oca, majke porodice ili vršnjaka.
Usamljena klijentkinja
Dva bitna oblika povezanosti sa drugima odnose se na intimnost koja je nastala u odnosima sa bližnjima, dok se drugi oblik odnosi na našu socijalnu povezanost. Moja klijentkinja je delovala kao da se savršeno dobro uklapa. Imala je i porodicu i prijatelje, ali se u sebi ipak osećala duboko nepovezano. Držala je ljude na blagom odstojanju i nikom nije ni pružala mogućnost da joj se približi. Čak je i najbliskije odnose održavala površnim. Uočile smo radeći zajedno na promeni da je odrastala u nekoj vrsti emocionalnog vakuma. Roditelji su bili tu, ali kao da nisu. Majka je bila kritikujuća i “kraljica drame”, a otac, tih i povlačeći, nije se mešao ni u šta. Šta je njoj nedostajalo? Iskrena briga, bez drame i preterivanja, pozitivna pažnja i prepoznavanje i naravno empatija sa usmerenjem.
Osećanje usamljenosti ju je dovelo na tretman na kojem je želela da ga prevaziđe, jer je znala da je i nastao kao posledica njenih ranih uskraćenosti. Nakon suočavanja sa osećanjem izolovanosti od okruženja i osećaja da je zapravo niko ne poznaje i da se nigde ne uklapa počela je da uvežbava neka nova uverenja koja su podsticala njen odrasli emotivni repertoar, sa kojim se polako emocionalno opismenjavala. Lagano smo krenuli dalje u radu, uz dosta zajedničkog truda, kao i otpora. Ipak, kad smo prolazili ključne zastoje i neprijatne uvide odvažila se da se ne povlači i ne ode sa terapije koja je u tom trenutku za nju bila bolna i neprijatna. Konačno, bila je rešena da proveri novo uverenje, da svet može biti i sasvim udobno mesto u kome je moguće povezati se i biti blizak. Saopštila mi je nedavno :”Znate, pojavio se neko…”
Autor: Maja Pavlov, psihoterapeut i NLP trener