Posledice emocionalnog zanemarivanja
“Gubitak sebe usled emocionalne i fizičke zanemarenosti i bliskosti ravan je psihološkoj smrti…”
Rezultat studije koju je radio Rene Špic o smrtnosti beba posle drugog svetskog rata u domovima za nezbrinutu decu kaže da razlog umiranja mališana nisu bili higijena, niti hrana, već nedostatak dodira, tj. fizičkog kontakta deteta i vaspitača. Zaposleni, kojih je bilo malo, nisu uspevali da svojim dodirom uspostave kontakt sa bebama.
Erik Bern piše da mi kao odrasli i dalje žudimo za fizičkim kontaktom, ali smo isto tako naučili da fizički dodir zamenimo drugim oblicima prepoznavanja. On koristi izraz “glad za prepoznavanjem”. Ljudi sebe upoznaju i prepoznaju tokom različitih životnih procesa i okolnosti. Ipak, drugi igraju vrlo značajnu ulogu u tome. Život i suživot sa drugim ljudima su važni jer utiču na sopstveno prepoznavanje.
Ukoliko smo odrastali u porodici gde su se ljubav i simpatija iskazivali bez zadrške, biće nam prirodno da ove frekvence razmene postoje i kasnije, ili ćemo bar ka njima težiti. Primanje i davanje ljubavi bez prisile je dobitna kombinacija u porodičnom ili partnerskom kontekstu. Ali, šta ako ovog prirodnog toka ljubavi nema? Tada često uslede surogati istog: kontrola, iznuđivanje, ucena, povlačenje … jednom rečju pozivanje u igru kako bi se iznudio nekakav oblik ljubavi.
Srećem ljude koji su u svojim vezama neprepoznati. Na koji način? Kad vam neko pruža koricu hleba, a vi ste žedni, to baš i nije ono što vam treba. Bračni par sa kojim sam se kratko srela došao je sa idejom da odluči da li će se razdvojiti ili ne. Posle više od dvadeset godina zajedničkog života jedna strana je postala iznurena. Muškarac se osećao kao da gubi sebe i da je “pred nervnim slomom”. Iako je u njihovoj vezi sve teklo poprilično “normalno” spolja gledano, njegov osećaj selfa bio je ugrožen jer je imao doživljaj da ga partnerka ne uvažava na način na koji njemu treba. S druge strane, ona je brinula. Bivala je tu da održi ritam dana i da ga uklopi u očekivanja tipa “Sad radimo ovo ili ono, idemo tamo i ovamo”. Nudila je strukturu, imala zahteve, predloge, kontrolisala, ali se i prilagođavala njegovom ritmu. Ipak, nije uspevala da ga dosegne emotivno, a zbog svojih inhibicija ni seksualno.
Gubitak sebe
Vremenom se njen partner umorio u sivilu neprepoznavanja na duge staze. Gubitak sebe usled emocionalne i fizičke zanemarenosti i bliskosti ravan je psihološkoj smrti. Ono što se na psihološkom nivou desilo jeste da uprkos profesionalnom uspehu ovog čoveka njegov osećaj selfa je bivao snažno ugrožen, kada ga partnerka nije uvažavala na način koji mu je bio potreban. Na ljubav, simpatiju i bliskost možemo gledati kao na neprekidni tok znakova i signala koji podržavaju vrednost selfa. Da bi osoba osetila uvažavanje neophodno je da dobija signale koji joj prijaju, koji je psihološki i emocionalno hrane kroz iskazivanje i činjenje u ljubavi. Rutina bez ovih elemenata zaista može da ubija bliskost. Prepoznavanje drugog nije nešto što se daje samo bračnim zavetom ili jednom zauvek. To je konstantan i dobrovoljan rad prenosa emocija, misli i impresija o životu i tom drugom.
Pročitajte i članak ,,Život pod pritiskom negativnih emocija”.
Iščekivanje tuđe ljubavi
Deca ukoliko ne dobiju ono što im treba emocionalno počinju da paze, da bivaju oprezna. To iščekivanje tuđe ljubavi, uz stalan strah, razvija se iz razočaranja i nepoverenja. Mlad momak koji živi sa ocem priznao je sebi da kada nema aplauza u blizini doživljava duboke krize i padove. U razgovoru smo došli do toga da je način na koji je njegova majka dok je živeo sa njom i sestrom, posle razvoda roditelja, njega tretirala jeste red, rad i disciplina. Vrlo rano postao je samostalan i obeležen njenim stalnim odsustvom. Kasnije je imao utisak da joj nije važan ili bar da ga ne dotiče u onim segmentima koji su mu bitni. Ostala je praznina i neprepoznavanje njega kao osobe od strane ključne figure. Svoj osećaj nevažnosti i neprepoznavanja kompenzovao je uspehom u sportu i drugim aktivnostima. Ipak, suočio se sa tim da ovo neće biti dovoljno da bi izbrisao svoju bazičnu nevidljivost. Psihoterapijski proces će ga voditi u pravcu davanja novog značenja svojoj važnosti, bez samouslovljavanih kompenzacija, kao i traženju od drugih onog što mu treba.
Maja Pavlov, psihoterapeut i NLP trener