Sudar sa sopstvenom nemoći

Kad neko izražava neko svoje nezadovoljstvo, često to uradi sa osećanjem iritiranosti, indisponiranosti, ali i besa. Učini mi se da je sve više ljudi koje srećem na nekoga ljuto. Ono što je zabrinjavajuće jeste gubitak samokontrole. Iako je ljutnja osećanje koje se oseća povremeno, u kontinuitetu može stvoriti jednu vrstu psihičkog zamora, eskaliranja besa i neretko je manifestovana agresivnim ponašanjem.

’Dođe mi da…

„Dođe mi da nekoga…“ su žargonski izrazi bolnih, ali iskrenih izjava osoba, koje se sudare sa sopstvenom nemoći. Ovaj afekat besa često se pravda nečijim ne primerenim ponašanjem, ili zahtevima, prema kojima se od osobe traži da ih zadovolji ili im bar izađe u susret. Kada proceni da je tuđi zahtev nerealan, osoba ume da ga proglasi ’bezobraznim, bezočnim’ i po nekada počinje da veruje da jedini način da se izbori sa svojom emocijom, taj da pribegne agresivnom ponašanju.

Snaga ega

Ipak, sposobnost uspešne kontrole sopstvenih nagona i impulsa jeste znak snage ega i odlika zrele ličnosti. Ljutnja je često nekakav zahtev ka drugome. Kad se klijent koji je očekivao da se njegova supruga ponaša na način na koji je on zamišljao, a to se nije desilo, on je počeo da se ljuti. To nije radio svesno. Prvo je to bilo osećanje nezadovoljstva, a kasnije je počeo to da izražava u svakodnevnoj iritiranosti. Osećanje iritacije često je kod njega bilo praćeno verbalnim ili neverbalnim izrazom: ’Nervira me’, ili ’Ide mi na živce’. To je kod njegove supruge stvaralo dodatno osećanje krivice koja kao da joj je bila stalno nametnuta.

Koliko ste iritirani?

Averil je pisao o razlici između ljutnje i iritacije i zaključio da je iritiranost češća. Manjeg je intenziteta i lakše ju je kontrolisati. Ipak moj klijent je na svoju iritiranost reagovao ljutnjom što je u ovom slučaju bila metaemocija. Njegovo stanje bilo je razumljivo, jer mu se u nedavno pojavilo kožno oboljenje koje je zahtevalo novu posvećenost i lečenje, a njemu se činilo da nije imao podršku bliske osobe. Prag iritiranosti se spušta ukoliko osoba pati od nekog bolnog stanja, ili se neprijatno oseća, što zna da vodi u mrzovolju. U terapijskom procesu učio je da traži i zahteva na ok način ono što mu treba od supruge, kako bi prestao da biva iritabilan na sopstvenu štetu.

Tinejdžersko „pucanje“

Mlada devojka nije mogla da se pomiri sa stalnim zahtevima roditelja da ima dobre ocene i da ne izlazi radnim danima. Kako su granice ega još nejasne kod tinejdžera, osoba nema kontrolu. Njena ljutnja eskalirala je sve češće besom. Nesocijalizovana ljutnja česta je kod mlađih osoba kao i kod nesocijalizovanih odraslih. Naš zadatak je bio da rasvetlimo želje koja je ona imala, i da im priđemo praveći razliku između njene ’osujećenosti’ koja se odnosila na neke njene elementarne želje i „prekršaja“ koje su imale karakter nekakvog njenog prava. Ona se ljutila na roditelje, jer je smatrala da oni ne razumeju ono što je  ona smatrala opravdanim i pravičnim. S druge strane, roditelji su je etiketirali kao ’potpuno nevaspitanu, razmaženu i bezobraznu’, i istovremeno se osećali odbačenim. Ovo jeste problem za razmatranje u terapijskoj sobi, jer treba uspostavljati kriterijume  i ujednačavati ih iako se radi o dve generacije. S druge strane, problem je nastajao jer se ova mlada devojka ugledala na vršnjake čiji roditelji nisu postavljali nikakve granice. Ovakva ponašanja je indirektno usvajala kao kriterijum, čudeći se i pojačavajući bes, kao jednu vrstu grandiozno magijskog verovanja. Uočavalo se da je verovala da što duže ostane ljuta,  to je veća verovatnoća da će iznuditi to što joj treba. Ova borba između ’nje’ i ’njih’ koštala je ovu porodicu dosta rasprava i svađa sa eskalacijama nesocijalizovane ljutnje.

Kada je ljutnja neadekvatna?

Moja klijentkinja se ljutila na majku svoga muža jer joj se činilo da je preuzela kontrolu nad životom njene porodice. Ipak, ona ovo nije izražavala niti njoj, niti svom suprugu, već je to delila u časovima dokolice sa svojim prijateljicama ventilirajući osećanja. Kada se ljutnja izražava osobama koje nisu odgovorne za situaciju, osoba neadekvatno izražava ljutnju. Ono što se dešavalo je da to odlaganje, ili prepričavanje situacija uzrokovalo kasnije njene ispade,  koji su se proglašavali ’neuračunljivošću’, jer ju je iskazivala na neprihvatljiv način.

Umete li da se ljutite efikasno?

Prvo, ljutnja je ok osećanje sa negativnom frekvencom, i ono se po nekada oseća. To je zahtev za promenom tuđeg ponašanja. Dakle, važno je uputiti poruku drugoj osobi, na njeno ponašanje, a ne biće!
Važno je poruku reći na jasan i koncizan način…:“Kad radiš ovo ili ono meni to ne odgovara ili smatram da…tada…“ Bilo bi korisno dati i jasan predlog za promenom ponašanja. To ume da bude konstruktivnije usmerenje koje daje moguće opcije. U protivnom ostajemo zaglavljeni u afektu. Imamo pravo da iskažemo stav, a time možemo biti i subjektivni što je ok. Neminovno je da kada kažemo da nas nešto ljuti, izazovemo neku vrstu neprijatnosti, ali to je neprijatnost ili iritiranost koja motiviše drugu stranu da u nekom kontekstu i promeni ponašanje. Fantazija da će se drugi naljutiti i odbaciti nas ukolio iskažemo da nas nešto ljuti, jeste često idealizacija nerealnog željenog ishoda, kako sve mora da prođe „bezbrižno“.
Za nas je korisno da se sa neprijatnošću koja pokreće našu emociju ljutnje odmah uhvatimo u koštac tj. da iskazujemo uvremenjenu ljutnju. To bi značilo, da su poruke najdelotvornije čim primetimo neprihvatljivo ponašanje. Ukoliko i odlučimo da reakciju malo odložimo, dobro je vrlo brzo naći pogodnu priliku, ili momenat i saopštiti je osobi. Time je veća verovatnoća da ćemo razrešiti ljutnju na licu mesta i emociju nećemo nositi dalje sa sobom.

Autor: Maja Pavlov, psihoterapeut i NLP trener