Otići ili ostati u braku?

Kada je stvarno kraj?

Različiti momenti u životu dvoje ljudi koji zajedno žive mogu da dovedu do krajnje demotivacije, poznatije kao “tačka pucanja” jednog od partnera ili njihovog odnosa. Praveći presek rada sa nekoliko bračnih parova poslednjih nedelja, pitala sam se šta je zajedničko ovim različitim parovima. Ono što ih je uglavnom dovelo na psihoterapiju je vidno nezadovoljstvo jednog od njih. Ta osoba na prvoj seansi obično i kaže da više ne može da izdrži odnos, partnera ili svoj život u datom bračnom kontekstu.

Na koji način se ovi parovi s druge strane razlikuju? Neki od njih vide izlaz, pitajući se kako da poprave stvari, želeći da rade i ulažu na sve načine u odnos, dok drugi žele da se što je moguće brže i bezbolnije (ako je izvodljivo) izvuku iz istog. Mehanizmi razrešenja postoje, samo se radi o tome da li ćemo ih prepoznati na vreme i na pravi način. Ono što niko ne voli to je da pogreši u proceni.

Foto: Pexels

“E, sad mi je dosta …”

Klijentkinja dolazi iscrpljena, tužna, umorna i potpuno demotivisana sa odnosom koji želi da napusti. Njen suprug vredno radi, baš kao i ona, s tim da on ima firmu i posvećen je na poslu, finansijski je nosilac stabilnosti porodice, ali i tip muškarca koji voli život, druženja i izlaske. Njemu žurke prijaju, ali ne i poslovi u kući. Jednostavno nije navikao da učestvuje u svakodnevnim, kako on zove “tehnikalijama”. To njegova supruga sa druge strane vidi kao nepoštovanje, zanemarivanje i konačno jednu narcisoidnu notu koju on propagira živeći pored (i posle) posla bezbrižan život. Da li je u redu da ona radi, brine i obavlja sve, bez obzira da li ima ili nema snage? Rekli bi kliše podele uloga u kojima jedan donosi novac, ali se i ne uključuje emotivno u odgajanje dece, odnos sa suprugom i porodični seting koji mu deluje poprilično dosadno.

U jednom trenutku čak počinje i virtuelna prepiska i zanos u kojem on iskoračuje emotivno u odnos koji nije stvaran. Otkrivši to, supruga ne želi više da toleriše stvari … Ipak, nakon kratkog razdvajanja on se ubrzo vratio porodici, jer želi da bude uz nju i decu i pita se koja je mera njegove adaptacije da bi unapređivao novonastali odnos sa suprugom, jer ne bi bilo dobro da se dešava iz straha od gubitka. S druge strane, on se pita koliko ima prava na sebe, svoj senzibilitet ili svoj hobi, i ono što ga pored porodice čini srećnim. Ova mera će u budućnosti definisati stabilnost ovog malog porodičnog sistema i biti propusnica za dalje.

Čekanje bez pokrića

U drugom slučaju i odnosu pojavila se osoba koja sve vreme toleriše želju da se njen i suprugov brak popravlja. Njen suprug voli da “radi na sebi” i godinama posećuje psihoterapiju, uključujući i nju povremeno. Analizirajući svoj odnos, shvatili su da treba da se razdvoje i tako dalje da rade na sebi … Ona postaje umorna. Jednog dana njen suprug, kada mu važne obaveze prođu, želi da se vrati i ona je spremna, samo što se dešava neočekivana situacija. Na odmoru sa društvom ona sklizne u vezu sa drugim muškarcem i vrati se sigurna da je njeno čekanje i popravljanje postojećeg braka zapravo uzaludno. Po prvi put sebe počinje da pita šta zapravo hoće i šta joj svakako više ne odgovara. Pita se da li je objektivna i koliko ima prava na “to dalje”. Zapravo, to što se desilo jeste veza koja je imala funkciju da je izvede iz odnosa u koji više ne želi da ulaže, iako je to uvežbano radila godinama.

Kada je vreme da se pozdravimo?

Kada obe ili jedna osoba u braku veruju da nemaju ista interesovanja ili bolje reći imaju dijametralno različita interesovanja, kada nivo energije biva potpuno suprotan ili kada postoji uverenje da se ne želi ulagati nadalje u odnos koji nikuda ne vodi ili čak prilično iscrpljuje, takva relacija se privodi kraju. Kad osobe veruju da na tu zajedničku putanju ili njihov odnos ne mogu više da utiču, oni gube motivaciju, a onda i ne žele više da utiču.

“Umorna sam, ne vidimo stvari isto“, a on se pita – »Šta je tvoj problem, draga?«

Treća osoba pominje priče upozorenja, signale, molbe za bliskošću, pohvalama i prepoznavanjem, umesto prebacivanja. Činilo se da nije bivala shvaćena ozbiljno. Suprug se branio jednostavnim stavom: “Ja sam takav, to si znala i ranije …”. Priča o potencijalnom razvodu sa druge strane ga je toliko uznemirila, da sada nastoji da ublaži stvari iako pomalo nespretno. Usledile su promene u ponašanju: počeo je da uviđa da je noćenje kod kuće važno i da proba da decu ne ostavlja nužno kod svojih roditelja kada se “bavi sa njima”. Uz to počinje da prihvata činjenicu da je njegov beg iz braka zapravo bio beg od života kada se suočio sa karijerom u zalasku.

Jedan broj osoba posle dugog niza pokušaja da nešto popravi izađe iz zone “spasilačkog ponašanja” u vezi ili braku i nedvosmisleno odlučuje da ide dalje. To nailazi ponekad na prilično iznenađenje druge strane koja kao da se budi posle silnih upozorenja i nezadovoljstva.

Ostati ili otići?

Moja klijentkinja je srela starog prijatelja sa kojim je počela da razgovara. Njihova komunikacija vratila joj je, kako kaže “kiseonik u život”. Tada je shvatila i priznala sebi da je u svom braku “na aparatima”, zapostavljena i sama, već oko trideset godina. Zaboravila je šta to znači kada je osoba suprotnog pola uvažava, razgovara ili se dogovara s njom. Dramatičan obrt u kome je suprug ne pušta, iako je godinama ignoriše i zapostavlja, kao i deca koja je na njeno iznenađenje čak odbacuju, doveli su do toga da se ipak hrabro razvela. Problemi oko imovine mogu biti druga runda borbe za sopstvena prava na kvalitetniji život.

Psihoterapija u ovim slučajevima pomaže da se osoba presabere, uoči kako se oseća, šta misli i razreši da li to osećanje ima veze samo sa brakom. Nadalje, procenjuje koliko vredi upuštati se u “popravku” istog. Da li za to ima energije i koja je perspektiva budućeg odnosa. Za to su nam potrebne obe strane. Takođe, ne treba se zbuniti kod ulazaka u paralelne veze. One su često znak da je osoba žedna nečeg što joj duže vreme nedostaje. Razumevanje, empatija, senzualnost, seksualnost ili pak nešto drugo, samo su neke od psiholoških gladi koje ljudima pomažu da se osećaju živim. Treba i razlikovati ovu vrstu “skliznuća u vezu” kao prolaznu opciju, neku vrstu  infantilnog mehanizma odbrane i pitati se da li nezavisno od toga želite ostati u sadašnjoj vezi. Ukoliko osobama samo nedostaje “kako raditi stvari na novi način”, to svakako mogu dobiti kroz svoj psihoterapijski proces u paru, otkrivajući i uživajući u novim opcijama.

Autor: Maja Pavlov, psihoterapeut i NLP trener