Ostati ili otići iz veze u kojoj nismo srećni?
Upravo sam ispratila klijenta koji ima „dvostruki život“. U jednom ispunjava svoje svakodnevne obaveze, ide na posao, zarađuje, čuva decu, šeta sa ženom, reaguje kao robot, a u drugom se oseća zadovoljno i ispunjeno jer ima kontakt, razgovore, bliskost i seks. Ova podvojenost je krenula kod njega davno. Strateški govoreći njegovim rečnikom „naučio je da se snalazi„. To je postao i njegov životni stil. U ova dva njegova paralelna života nezgodno je jedino to što psiha ovu klackalicu ne može da izdrži. Ona u jednom momentu kaže: „Odluči se!“. Tad je on počeo da misli, ali nije mogao da smisli… Ono što mnogi ljudi pitaju kad dođu nezadovoljni vezom u kojoj žive ili u kojoj odavno statiraju jeste: „Da li je moguće da se partner zaista promeni?“ili „Da li će ikad postati malo romantičan?“, a čujem i konstatacije „Ja sam veseo, uvek za društvo,volim ljude, a moja žena je mrgud, sedi sa strane i ne treba joj niko“. Istina je da na promene u stilu i karakteru kod drugog ne možemo uticati, ali na jedan dobar deo možemo. Svaka osoba je odgovorna za sebe i ona na neki način sebe može razviti do te mere da i drugog pozove ili bar ohrabri, pozove na reciprocitet. Ako i pored toga ne naziremo nikakvu promenu, osoba je u mnogo boljoj poziciji da odluči. Svakako ne u afektu, već nakon izvesnog perioda ulaganja koji je dogovorila sa sobom i eventualno partnerom.
Emocionalni obrasci iz detinjstva
Način na koji se vezujemo determinisan je vrlo rano. Govorimo o različitim teorijama vezivanja za primarnu figuru koja je o nama brinula. Neki naučnici naglašavaju da nije toliko bitno šta smo doživeli kao deca, već koliko smo bili u stanju da damo smisao i osetimo punoću tog iskustva (npr. bola). Ovaj rani status jeste konkurent kasnije svim našim bliskim interpersonalnim vezama. Dakle, smisao i značenje koje dajemo emotivnom iskustvu je važno. Najranija iskustva vezivanja postaju modus vivendi našeg „unutrašnjeg radnog modela“ tj. ideje kako bi veza trebalo da funkcioniše. Sadašnje (obe)veze mog klijenta bile su eho njegove prošlosti. Kad primarni staratelj sa nerešenim sopstvenim pitanjima kao što je npr. majka ovog klijenta, ne odgovori na potrebe u ranom attachmentu onda dete doživljava ili zbunjenost ili prazninu ili užas ili dezorganizovanost ili već nešto treće. Po sistemu ogledala neuroni koji su aktivirani u toj situaciji kao sunđeri pokreću limbrički deo za emotivno reagovanje i kad se ne odgovori na detetove potrebe ono se dislocira, tj. izmešta u pojedine delove sebe koji na duže staze vode u fragmentisanje i ono što zovemo višestruka ličnost. Iako smo to svi po malo, neadekvatni rani attachmenti će dodatno stvoriti obrasce koji će biti često disfunkcionalni u vezama.
Hod po žici sopstvene duše
Upoznavanje sa sopstvenim nesigurnostima omogućuje da prepoznamo okidače koji su prvo privukli osobu ka nekome. On počinje da shvata zašto reaguje prenaglašeno emotivno prema nekome ili nekoj vrsti ponašanja i koju svoju destrukivnu dinamiku može staviti u razmatranje. Davanje smisla ovim iskustvima pomaže da se osoba ne kocka više sa partnerom, već prepozna i počne da bira svoja nova ponašanja. Šta bi bilo korisno ovom klijentu da zna pre nego donese odluku „ostati ili otići“ iz veze (braka)? Prvo treba da prepozna svog unutrašnjeg kritičara koji je uglavnom ponavljao različite rečenice koje možemo svesti na jednu temu: „Ti nisi zaslužio ljubav“, „Ne možeš joj verovati“, „Ona ne brine zaista o tebi“,“Baš je briga,nisi važan“. Čak i da je tako u realnosti, bitno bi bilo da osoba ovu svesnost premesti iz eha prošlosti u sadašnjost, pa time dobija i mogućnost da kao odrasli reaguje, npr: „Znaš, kada ti ovo kažeš ili se ponašaš na ovaj način ja zaista mislim ili se osećam povodom toga ovako?“ Artikuliše efekte partnerovog ponašanja ili reagovanja na njega. Uči da nije više bespomoćan i zbunjen. Prepoznati okidače jeste deo ove kompozicije hodanja na žici sopstvene duše. Emocije straha, usled kojih ide povlačenje suspenduju se uključivanjem. Emocije sumnje, besa i sl. imaju više veze sa pričom iz prošlosti nego trenutnom situacijom.One nas mogu podsetiti na ranija iskustva, kumulirajući emocionalne naboje i ispoljavajući se u odnosu. Ovde je u pitanju česta projekcija unutrašnjih stanja usmerenih ponekad na pogrešnu adresu partnera ili u još gorem slučaju, samodestruktivno na sebe.
Ulaganje u sebe
Ovaj klijent se dugo osećao sumnjičavo prema supruzi, kao i prema sebi sada. Bes nije ispoljavao i konačno sva ova stanja polako, ali sigurno, počela su da ruše njegov odnos, dok je drugi, paralelni cvetao i bivao sve više idealizovan. Sve dok nije stigao u stanje intenzivne uznemirenosti, ponavljajući da ne može da misli, ne zna šta hoće, niti donosi bilo kakve odluke. Kada počinje da identifikuje okidače osoba tada zna šta će na njega da deluje. Jer sada i razume zašto. To je potpuno druga pozicija od one u kojoj to ne raspoznajete. Osoba može da zastane, napravi pauzu, pribere se i odluči koje ponašanje bira. Ona na taj način nije „žrtva“ emocije ili „stanja“ u kojem je ovaj klijent. Činilo se da je sve više gubio kontrolu, za njega su njegova stanja postajala lavina koja preti. A onda ukoliko još u porodici imate bližu figuru koja vas je podizala, a koristila psihijatrijsku podršku, vrlo lako sebe ubedite da ćete izgubiti kontrolu. To naprotiv, uopšte ne mora da se desi.
Ulaganje jedno vreme u sebe i sopstvene procese izlaska iz nezadovoljstva u vezi, dovodi osobu do stanja nove slobode.Tad ona može da odlučuje i preuzima rizike u vezi toga da razmišlja trezvenije i realnije počinje da se pita kako želi da izgleda njegova ili njena veza i sa kim zapravo hoće da bude. Ovo pomaže mom klijentu da restruktuira svoje „unutrašnji radni model“, kao i ideje u vezi ljubavi. Kad otkrijete sve što se tiče vas, možete da ohrabrite i partnera na sličnu putanju promene, jer veze i funkcionišu po principu spojenih sudova. Možete da izaberete ko želite da budete u svojoj vezi i sa kim zapravo to i ostvarujete, uz jedan novi osećaj sigurnosti.
Autor: Maja Pavlov, psihoterapeut i NLP trener