Odnos s majkom se često preslikava na odnos prema drugim ženama

Život bez emocija

Vaš život može da funkcioniše uobičajeno dobro, čak vrlo kvalitetno … sve dok se ne pojavi situacija koja će vas pomeriti, a vi ući u zonu u kojoj se nešto dešava u vama, ali ne razumete tačno šta. Kao da u nekom balonu lebdite isključeno i samoizolovano, ali ne možete jasno da osetite kuda.

Foto: Pexels

Poremećaj emocionalnosti zna da se kreće u dva pravca: da osoba ne oseća ili ne iskazuje emocije. Ne osećati ništa je vrlo neobično, ali je moguće. To je svakako nesvesna odluka i često nastala tokom ranog razvoja. Dete može da bude u nekoj situaciji potrešeno i usled duge patnje da prestane da reaguje, ostajući tupo ili nemo. Ovakva vrsta odluke kod nekih ljudi nastaje usled dramatične scene ili tokom niza životnih sekvenci u kojima osoba počinje slično da reaguje, a u završnici utaba stazu svojoj odluci da je “opasno”osećati.

Neverstvo i bračna kriza

Odrastao čovek nakon neverstva supruge ulazi u fazu rešavanja bračne krize i pita se šta pokreće njegov emocionalni rezervoar? Važnije pitanje od ovog bi bilo, šta ako u njegovom rezervoaru nema ništa? Dotičući razloge bega njegove supruge u seksualnu aferu, ovaj klijent konstatuje da nema nikakve emocije. Želeo bi možda da ih ima, da se ljuti ili bude tužan, ali ih nema. Tupost je reč koju pominje. Ovde se psihoterapijski procesi odnose na prigušena i potisnuta osećanja, kojih na svu sreću ovde, ipak negde u nesvesnom ima. Vrlo rano u njegovom životu majka je otišla iz porodice. Svedoci govore o tome koliko je plakao za njom, ali on se ne seća. Od tad zapravo kaže da ne oseća. Postao je osoba sa jakim raciom, analitičan i  vrlo promišljen. Ipak, kad usledi situacija poput ove, koja kod najvećeg broja osoba poziva na emocionalno reagovanje, on oseća neku vrstu nelagode, eventualno teskobe. Upravo zato što “nema dalje” i što je to doživljaj gde on “ne može da izdrži” na prvi pogled, ovo stanje i poziva osobu da razgrne  svoju emocionalnost i krene u susret vratima koja je nekad davno zatvorila i dislocirala se iz sebe.

Antisocijalna ličnost

Ovo je čest slučaj kod antisocijalnih ličnosti koje ne osećaju ili čak nemaju osećanje krivice, pored ostalih društvenih normi. To je zato što negde duboko imaju dehumanizovanu sliku o drugim ljudima. Upravo je tu negde i moj klijent emocionalno zastao, u odlasku “proterane” majke iz braka gde je otac s novom partnerkom takođe otišao, a on kao mali ostao kod bake i dede. Iako su mu dalji staratelji možda i pružali dosta toga, njegov emocionalno blokiran odnos prema majci, koji je kasnije prenet i na odnos prema ženama uopšte, jeste bio početak njegovog emocionalnog samoonemogućavanja. Osobe sa ovakvim vrstama emocionalnih defekata znaju čak da razmišljaju (ili imaju fantazije) o osveti. Voleli bi to isto da urade drugoj osobi, zato što su uvereni da su ti drugi, doživljeni kao dehumanizovani, radili njoj.

Šah mat za brak

To je bio ujedno i  šah mat za njegov brak gde je moj klijent dugo bio uključen na sve moguće načine, osim emocionalno. Da su emocije nešto bez čega se može, jeste izvesno, jer niko ne oseća 24h dnevno. Ipak, na duže staze njihovo neproživljavanje, neiskazivanje, osiromašuje život i njegov kvalitet, ne dopuštajući punoću doživljaja. S druge strane, baš zato što nije pravio razliku između ljutnje i odbacivanja, za njegovu  suprugu, koja je  želeći da se pobuni usled njegovog povlačenja ili “hladnoće”, to je predstavljalo veliki rizik. Strah od napuštanja kočio je njene zdrave zahteve da ne želi da se prilagodi za nju nenormalnim uslovima. Igra u koju ju je pozivao izgledala je ovako: “Ako se pobuniš, tek me onda gubiš.” On je zaista video ljutnju kao pretnju. Zato je ona oprezno procenila da je ne ispoljava, ali prestala je i da traži za sebe. Utočište je našla u kratkoj aferi sa sporednim muškarcem. Ovaj čin može se posmatrati u svetlu apel funkcije jednog od partnera koji traži emocionalno prepoznavanje i uključivanje drugog. Psihoterapijski bračni proces je lepo saniran, ali nastavak sledi u koracima emocionalne diferencijacije, ranih odluka i novih dozvola na osećanja, i to “osećati punim plućima”. Bez zadrške i bez straha. Time osoba stvara novu svesnost gde dozvoljava sebi niz spontanih i opuštenijih reakcija.

Autor: Maja Pavlov, psihoterapeut i NLP trener