O problemima govorite na vreme

Svakome se desilo da se susretne sa problemom sa kojim nije spreman da se suoči, zato pronalaženje rešenja odlaže. Skloni smo da ostanemo u lošim poslovnim, prijateljskim ili partnerskim odnosima uprkos brojnim prećutanim problemima. Sitne konflikte, neslaganja i nezadovoljstva stavljamo pod tepih dok se o njih ne spotaknemo, nakon čega oni dolaze na naplatu. O ovoj temi razgovarali smo sa Majom Pavlov psihoterapeutom, psihologom i NLP trenerom.

– Koliko je opasno prećutati problem?

Prećutati problem je moguće, čak je i uobičajeno, ali nije korisno. Posebno ne sebi. Ukoliko se osoba susretne sa neprijatnošću, dobro je da o tome razmišlja, ne da beži. Dopustiti sebi neke odgovore, a ne potiskivati. S druge strane neke od svojih problema ljudi ne žele i ne moraju da dele sa drugima. To je lično pravo svake osobe, ukoliko ne smatra da je spremna. Ipak, s vremenom može da nađe nekog prijatelja ili osobu od poverenja, sa kojom će razmeniti mišljenja. Tada se pogled na stvari često izoštrava i objektivizira. “Dvoje znaju više od jednog”  prosta je matematika, ali ipak je važno i od koga osoba dobija povratnu informaciju. ’Zavera tišine’ se ne preporučuje, jer problem u tom slučaju može dobiti na intenzitetu.

– Dešava li se da osobi koju smatramo tolerantnom zapravo samo nedostaje hrabrosti da se suoči sa problemom?

Nekada osobe tolerišu stvari iz straha da se se suprotstave. Boje se reagovanja druge strane ili se plaše gubitka nekog ili nečeg. To je često pretpostavka da će ostati bez partnera, prijatelja, novca i slično, jer iskazuju nezadovoljstvo. Neko ima pojačanu fantaziju da bilo kakvo neslaganje ili konflikt otpisuje mogućnost dobrog odnosa, ali to nije tačno. Neslaganje može biti i način da se stvari reše, da obe strane kao ravnopravne u odnosu iskažu ono što im je važno. Nema potrebe da neko trpi ili biva ‘tolerantan’ na ovaj način. Neki to rade zato što su naučili da ‘ne budu važni’. Ovo je dečija strategija ‘biću dobar, neću talasati i sve će onda biti ok’. Ipak, nezadovoljstvo treba pokazati na vreme, kao i naučiti  iskazivati sopstvene zahteve na pristojan način.

– Kako ispoljiti nezadovoljstvo, a da pri tome ne povredimo bližnje?

Prvo skrenuti pažnju da bi želeli nešto reći, saopštiti, popričati. Ukoliko je druga strana spremna najaviti joj šta vam tačno smeta. To bi trebalo iskazati što jasnijim, ali miroljubivim tonom. Ne kriveći nužno, već dajući opcije za promenu. Naglasiti drugoj osobi šta je to što biste voleli ubuduće, koja su vaša očekivanja. Dakle, predlažete željene ishode, ne stavljate akcenat na tuđe propuste, niti samo naglašavate ono što vam smeta. Tada se uglavnom ljudi sklanjaju jer se ne osećaju dobro, doživljavaju svoje propuste kao loše i osećaju krivicu. Konačno, možete i uključiti osobu u vaše nove predloge. ‘Šta ti misliš o tome? Da li bi ti bilo ok da od sada radimo ovako?’. Neko vas može čuti što je dobitna kombinacija, a neko vas može kriviti da ste ga povredili,  ali to je stvar te osobe. Svako odgovara za sebe i svoja osećanja i ponašanja. Vaše je da kažete.

– Kako se nositi sa frustracijom i brigom koju glasno ne izgovaramo?

Prvo se zapitajte šta je to što vas frustrira. Razložiti sebi šta tačno, a onda videti kako delove tog problema pomiriti. U NLP-u postoje odlične tehnike za rad sa takozvanim ‘delovima’ ili dilemama. To su sve delovi iste ličnosti koji negde nose drugačiju motivaciju i onda se ponašaju na različite načine. To je posledica unutrašnjeg konflikta. To naravno osobu košta neke vrste razjedinjenosti koja se očituje frustracijama, što odnosi puno energije. Cilj je pomiriti delove tako što ćemo možda pitati šta jedan deo može da ponudi drugom, a da pritom zadovolji višu nameru problema.

Impulsivna osoba često nema kontrolu nad svojim emocijama. To su osobe koje obično reaguju brzo i bez zadrške. Iako se spekuliše o genetskoj predispoziciji zna se da je impulsivna osoba odrasla često u nestabilnim emocionalnim okruženjima i da je svoje stilove reagovanja preuzela od roditeljskih modela. Neko je opet svoju impulsivnost naglasio time što je rastao u prestrogim uslovima, pa je ova vrsta reagovanja ‘otpuštanje ventila’ pod pritiskom. Impulsivnost nosi u sebi i nisku toleranciju na frustraciju, a ponekad može imati manipulativnu funkciju. Neko se na primer ljuti i time druge drži u pripravnosti ili strahu od posledica. Glavni problem je nedostatak kontrole. Zato je deo rada sa impulsivnošću usmeren na povećanje sposobnosti osobe da toleriše napetost, a drugi deo na pronalaženje različitih načina za ispoljavanje emocija. Osoba koja je u suživotu sa impulsivnim partnerom, treba da ga poziva na samokontrolu i da ne pristaje da priča pod tim uslovima,  kako bi osoba postala svesna da ima problem sa tim. Ukoliko se stalno prilagođavate impulsivnoj osobi dajete joj moć.

– Može li se naučiti kontrolisano ispoljavanje nezadovoljstva?

Kada osoba počne da razlikuje sebe od svog nezadovoljstva, onda može i da identifikuje sa čime ili kime je nezadovoljna. Sa sopstvenim ili nečijim drugim ponašanjem i reagovanjem, sa nekim emocijama koje oseća u sebi ili sa ishodima koje ima u životu. Kada joj je to jasno može da izabere kako i kome će da ukaže na to nezadovoljstvo. Nezgodno je ukoliko osoba nezadovoljstvo iz jednog segmenta nesvesno projektuje u drugi i tada na primer frustraciju sa šefa prenese na ukućane ili obrnuto. Loš odnos sa majkom projektuje na partnera. Važno je pitati se šta je tačno izvor nezadovoljstva i onda dati sebi puno pravo iskazati ga na jedan pristojan način, uvažavajući osobu, sebe i situaciju, ali skrenuti pažnju na ponašanja i posledice koje generišu nezadovoljstvo. To možemo iskazivati sa već poznatim asertivnim modelima u rečenicama tipa: ’Kada radiš ovo, ja se osećam ovako, tako da te molim da se ponašaš drugačije. Da li ti je to u redu?’

Intervju preuzet sa sajta djurdjevak.com