Na putu lične promene nema prečica
Foto: Pexels
Prateći ljude u njihovim psihoterapijskim procesima promene dolazim do uvida da su uverenja zapravo pravila po kojima ljudi žive. Ona su vrlo moćna i usmeravajuća i predstavljaju realnost za mnoge, iako to suštinski nisu. Uverenja su mentalni modeli po kojima ljudi žive. Ona nisu činjenice iako ih osobe često tako nazivaju. Psihoterapijska promena, odnosno postizanje tzv. „željenog stanja“ zavisi kako od klijenta, tako i od terapeuta. Iako su klijent i terapeut ravnopravni u ovom odnosu, ostvarenje terapijskog cilja zavisi od toga koliko je klijent spreman da veruje u svoju mogućnost promene, u sopstvene sposobnosti, kao i da li veruje da mu ta promena pripada (da li je zaslužuje). Ovo su i česte tačke spoticanja u terapijskom ishodu.
Mogu li ja to?
Kada je osoba koja dođe na psihoterapiju sa uverenjem da nije moguće da promeni posao ili da zahteva od supruga više pažnje, onda meša mogućnosti sa kompetencijama. Iako smo ljudi, a ne superheroji ponekad ne znamo ili ne želimo da vidimo svoje granice. Ne možemo ni znati gde su granice sve dok ih ne dosegnemo. Iako još nema u iskustvu novi način ponašanja, osoba ne treba da veruje da je nesposobna, niti da nema mogućnosti. Na primer, neko želi da nađe novi posao ali ne veruje da za to ima i mogućnosti. On može da definiše nova pomažuća uverenja, nasuprot starih, nepodržavajućih. Treba da prestane suviše brzo da odlučuje da je za njega nešto nemoguće, jer time sužava prostor za nove opcije.
Gde su moje granice?
Sposobnosti su druga grupa načina na koji neke osobe sebe sabotiraju, jer ne veruju da mogu to i da postignu. Kad je u pitanju muškarac koji veruje da ne može da postavi jasne granice roditeljima, to je samo njegovo nagađanje kakava je trenutna situacija. On se takođe suočava s tim da još nije dosegao granice sopstvenih sposobnosti. U terapijskom procesu, posle izvesnog vremena, prestao je da unapred traži izgovore ili moli za olakšavajuće okolnosti suprugu, jer je shvatio da kad traži izgovore unapred, to znači da mu i trebaju, pa se već osudio na neuspeh. Umesto da supruzi govori šta ne može i čuje sebe kako to ponavlja, počeo je da obraća pažnju na to šta sve može i kako može to da izvede.
Da li zaslužujem ono što želim?
Neki ljudi otvoreno govore o onome u čemu su loši, umesto o onome u čemu su dobri: „Takav sam, jednostavno, oduvek.“ To je stari izgovor za nepomičnost. Neki čak to smatraju skromnošću, koja to zapravo i nije. Umesto toga, oni otpisuju sopstvene sposobnosti na nekom nivou. Neki se pitaju ili veruju da ne zaslužuju bolje, drugačije, više. Obično je uz to vezano neko neprijatno osećanje u kojem osoba dugo veruje da ne vredi u nekom segmentu svog postojanja, da to što dobija jeste njen minimum, ali za bolje i ne zna, niti treba da se trudi. Zasluge su vezane za način na koji su drugi tretirali osobu, a onda ona ovaj obrazac i preuzima i često veruje, tj. više ne veruje da zaslužuje ljubav, pažnju, veće prihode ili bolje relacije.
Devojka koja je od vršnjaka obično dobijala povratne informacije da je „šeprtlja, ružna i kao dečak“, kao odrasla osoba je sumnjala u to da može biti lepa, dobra i ok. Ona sve svoje snage usmerava ka samoodbrani dokazujući sebi kroz razna ponašanja da nije takva. Ovo zna biti naporna igra jer se vodi uverenjem „kad uspem, onda i vredim“, a „kad ne uspem, onda ne vredim.“ Ono što ova osoba radi u terapijskoj sobi jeste povezivanje sa svojom ranijom personom koja je tada, iz raznih razloga bila bez resursa, što ne mora više biti slučaj.
Ove i slične reimprinting tehnike omogućuju osobi da imenuje resurse koji su joj tada nedostajali, da uz terapeuta prođe strukturu tehnike kroz koju će je voditi, tj da nauči i „kako“ to da uradi. Vremenom se klijent uveri da ima i veštine tj. sposobnosti koje su mu neophodne za promenu. Važno je i da je osobi ta veština dovoljno vredna, kao i ona sama u novom željenom stanju koje smo postavili kao cilj. Tada se staro uverenja menja i osoba doživi jednu novu vrstu slobode koja je vredna ovog procesa.
Autor: Maja Pavlov, psihoterapeut i NLP trener