Može li se kupiti ljubav?

Ugađate li drugima da bi vas prihvatili i voleli?

Savremeni čovek često živi pod različitim pritiscima, a neretko i sa različitim socijalnim maskama. Psiholog i psihoterapeut Maja Pavlov kaže da on to čini uglavnom jer misli da mora baš tako iz potrebe da se mnogima dopadne, ostavi utisak i bude prihvaćen. Sve je to posledica bazične potrebe za sigurnošću i za pripadanjem, a spada istovremeno i u evolutivno vrlo rane potrebe, kaže Maja Pavlov i dodaje da gotovo instinktivno ljudi žele da se osećaju sigurnim tako što će biti prihvaćeni. Zbog toga i nemaju problem da se prikažu u svetlu koje je i „malo pojačano“ ili „iz profila“, kako bi prikrili neke svoje nedostatke. Ali, šta se dešava kad takva osoba iz uloge zaposlene osobe, koja je uspešna na poslu i komunicira svakodnevno sa mnogo ljudi, dođe kući? Da li je tamo ono što jeste i na koji način “igranje uloga” ostavlja trag na njegovoj ličnosti?

Foto: Pexels

– U poslovnom svetu je dosta toga definisano. Postoje pravila i uloge koje se igraju prema zadacima, opisima posla i očekivanjima. Kada stigne kući, osoba bi trebalo da je opuštenija i da manje strepi, da ulaskom u tzv. “elementarne uloge” partnera, oca ili majke, sestre ili brata, komšije, prijatelja ili rođaka, doživi usidravanje u delu svoje “humane uloge” i tu iskaže svoje drugačije, više ljudske potencijale – kaže Maja Pavlov. – Nekima to prebacivanje ide lako, a nekima i ne baš. Ono što im treba jeste vreme adaptacije na ulogu i očekivanja od sebe i drugih u vezi toga šta pružaju. Na primer, osoba koja je ceo dan radila dođe kući i zatekne decu kako joj se raduju, ona može biti motivisana ulogom “prebacivanja u porodični registar” i ulogu oca ili majke, ali isto tako srećem ljude koji to “prebacivanje” doživljavaju vrlo stresno ili im treba više vremena da se prilagode. I zato jer im to deluje stresno, nekog drugog delegiraju za tu ulogu ili iz nje beže uz osećaj neadekvatnosti. Oni kao da nisu spremni, proglašavaju sebe da nisu “za ovo ili ono” ili su anksiozni kada se promena dešava. Tako najbolje prolaze oni koji su fleksibilni i koji umeju prilikom “transfera svog ja” da svoj prethodni kostim ostave na čiviluku. Ova sposobnost i jeste odraz mentalnog zdravlja.

Kakvi tipovi ljudi imaju potrebu da čine drugima ono što inače ne bi, kako bi dobili njihovu naklonost? Zbog čega biraju da “kupuju ljubav”?

– Postoje klijenti koji mi se upravo u tom smislu žale i kažu da ugađaju drugima da bi bili voljeni, prihvaćeni i da onda, iako ih niko na to ne tera ili to od njih traži, preteruju u toj vrsti “razmene pažnje”. Ili su stalno na usluzi ili se trude da daju bez zadrške ne tražeći ništa zauzvrat. Počnu da se umaraju, sagorevaju i pitaju sebe zašto to rade …? Šta će izgubiti ukoliko to prestanu da čine? Razumevanjem svojih obrazaca i ulaskom u način na koji su ih gradili, mogu i da razgrade nekorisne paterne tih često prisilnih ponašanja. To ne znači da moraju da odustanu od ljubaznosti.

Šta je posledica “života pod maskom”?

– Posledica je neka vrsta udaljavanja od sebe, jer za bilo koju masku vam treba energija, a ukoliko je trošite na nešto što niste vi, praktično ulazite u zone indisponiranosti, nezadovoljstva, ravnodušnosti ili distimije, gde emocionalni potencijal pada, a vi se osećate sve manje živim. Ovo se najbolje uočava kad ljudi moraju da promene posao ili kontekst u kome se ne osećaju prijatno. Baš zato jer moraju da glume ili su pod nekom vrstom pritiska maske koja ih guši.

Koliko su ljudi u 21. veku usamljeniji nego nekad? Šta im je doneo, a šta odneo brzi ritam života? Da li je i ljubav postala “instant proizvod za jednokratnu upotrebu”?

– Tempo života je žestok. Novi životni ritam je doneo neviđenu efikasnost u oblastima poslovnih samorealizacija gde za kratko vreme puno toga možete da postignete. Ali, nakon ovakvih efikasnih poduhvata sistem adrenalina često pada, pa onda paradoksalno osoba više nema snage, vremena ili želje za emocionalna angažovanja, za svoje najhumanije uloge. Emotivni depoi su ispražnjeni, jer povezivanje često traži vitalnost, zainteresovanost, raspoloženje i motivaciju za otkrivanjem sebe i drugog. Ponekad osoba kao da raspolaže baterijom samo za jednokratnu upotrebu. Ali, nakon što se “ugasi”, ovakva “pražnjenja” traže “dugoročna punjenja”. Baš zato jer je osoba samo parcijalno unela sebe u odnos.

Da li su ljudi izgubili veru u ljubav?

– Mnogi jesu, a neki i nisu, ali su pasivni u svojim nadanjima.

U koje zablude dovode ljude društvene mreže i život koji se više živi “online” nego u realnom trenutku?

– Gube u kvalitetu odnosa. Ulažu u “izlog sebe” ili tako opserviraju drugog, pa sve dobija jednu infantilnu crtu baziranu na utisku, ali ne i stvarnom dodiru i susretu osoba.

Šta je najveći neprijatelj ljubavi i romantike u stilu života koji podrazumeva mnogo više vremena provedenog na poslu i virtuelnih kontakata? Na šta ne treba nikad zaboraviti?

– Kad gledate u “nešto” često ne možete gledati u (nešto) nekog drugog. To je opasnost ove disperzije pažnje prema virtuelnom svetu. Biti zainteresovan za nekoga znači biti usmeren, iskreno zainteresovan. Ostati čovek povezan sa sobom i sa drugima. Ne ustručavati se prilikom upoznavanja, približavanja, otkrivanja i izlaganja sebe prema drugom. Upravo u toj relaciji i u tom mentalnom i duhovnom prostoru se dešava stvarni život u kojem se osećamo više ili manje živim.

Intervju za BG Online; razgovor vodila Branka Gajić