Kuda žurite i morate li baš sve da stignete?

“Vreme gradi kule i gradove, vreme gradi vreme razgrađuje“ rekao je Evgenije Zamijatin, ruski autor. Vrlo je važan ovaj drugi momenat „razgrađivanja vremena“ upravo u našem svakodnevnom životu. Danas se živi brzo. Ljudi programirano slede svoje rasporede. Ustajanje, kuća, razvoženje dece, posao, vraćanje u suprotnom smeru, uz ili bez kraćeg predaha uz niz dodatnih aktivnosti ili obavljanja koja nisu uspela da se realizuju tokom ionako kratkog dana. Nakon svega završavaju dan zadihani i umorni, da bi sutra krenuli u novu akciju.
Sve je više trčanja u kojima se nigde ne stiže. O čemu se tu radi? Vreme ima svoj tok i svoju strukturu. Pitala sam klijentkinju šta znači za nju to „da želi bolje da se organizuje“, na šta tačno misli. Odgovorila je da želi da bolje planira i „odradi sve što je taj dan trebalo“. Problem je bio što je taj listing bio predugačak.

Foto: Pexels

Prostor za krivicu i grižu savesti

Kad kažemo da želimo da se bolje organizujemo, onda mislimo da ne stižemo ili ne uspevamo da postignemo to što smo planirali. U tome ponekad i jeste problem, jer za razliku od ljudi koji se sporije pokreću, mnogo je veći broj onih koji planiraju previše. Na taj način ljudi sebi otvaraju vrata za neadekvatan osećaj krivice i grižu savesti. Kad postavimo sebi puno nekakvih zahteva, u vidu obaveza, sa naznakom „ovo mora biti urađeno“ istovremeno stvaramo lingvistički imperativ koji programira psihu. Na taj način dovodimo sebe u stanje tenzije, a vrlo često i stvarne hipertenzije. Vreme ima svoj tok i svoju predstavu u našoj mentalizaciji. Često se krećemo u tri pravca: sadašnjost, prošlost i budućnost. Ukoliko smo sve vreme u „ovde i sada“, to zna biti vrlo produktivno za rad i rezultate. Ono što nedostaje ovom programu jeste nemogućnost distanciranja i stalno prisustvo u svakoj od aktivnosti, njeno praćenje i rešavanje u ovde i sada.

Otklon iz sadašnjosti

„Zašto da ne , zar to nije odraz efikasnosti?“, postavio je pitanje drugi klijent koji takođe misli da nije dovoljno posvećen, iako sve vreme radi i živi za decu i porodicu. Imati otklon iz sadašnjosti ne znači nužno bežati iz nje, već se npr. odmarati u sećanju ili pak planirati budućnost. I jedno i drugo ljudi rade u zavisnosti šta im je važno. Moja stalna briga jedno vreme je bila da li ću odgovoriti na zahteve svih mojih klijenata koji su imali najrazličitije predstave oko svojih situacija ili problema. Ali, onda sam prestala da zahtevam od sebe sve sa predznakom da se MORA i prebacila se na BILO BI DOBRO ili OVO BI BAŠ BILO LEPO, odnosno „Hajde da vidimo šta je moguće i realno“.

Da li su uloge roditelja i naše uloge?

Česte faze preforsiranosti kreću iz kompulzije zahteva prema sebi i traženja dokaza da smo OK. Logika koju osoba podržava je „Ako puno radim ili radim naporno, onda sam OK“. To su često i modelovane uloge roditelja koji su bili vredni, ali se zaboravi da je njihovo vreme bio drugačije. Ovaj imperativ preneo se i na ritam života u kome caruje tzv. drajver (ili prisilna motivacija) poznata kao „Hurry up“ ili „Požuri“.

Kako provodite vreme?

“Neću više da žurim“, odlučila je jedna moja klijentkinja jer je otkrila da  baš kada je zastala krenula je da kontroliše svoj život na način koji joj odgovara. Erik Bern je govorio o šest načina struktuiranja vremena:

Povlačenju: U kome se odmaramo, kumuliramo ili bivamo sami sa sobom udaljeni od drugih. Ovo nije nužno asocijalna verzija (iako i to može da bude), već važnost kumuliranja energije, nakon sati provedenih u interakcijama.
Rituali su predviđene radnje koje nam daju sigurnost: sve vrste proslava, sahrana, ali i ustaljenih ručkova i obreda, jeste nešto što može biti i forma, ali i način uspostavljanja određenih sigurnosnih protokola u kojima ljudi znaju šta će se dešavati.
Rad i aktivnost danas prednjače i uzimaju veliki danak psihe i tela. Bern kaže da ovde najveći broj ljudi provodi najviše vremena. Rad jeste stvorio čoveka, ali nije imao svrhu da vas natera da mu robuje, već da se na neki način kroz njega izgrađujete i ostvarujete. Ipak, neki ljudi biraju samo rad. Ukoliko se on poklapa sa našom svrhom i misijom onda ima smisla, ukoliko ne, postaje napor iz kojeg izlazimo sve umorniji. Takođe rad može da zanemari osobine ostale uloge koja želi da ih živi, ali ne uspeva.
Razonode su društvene aktivnosti razbribrige, jednostavnih ćaskanja i odnosa koji mogu i ne moraju da nas uvode u dublje i intenzivnije interakcije. Neki ljudi vole ljuljuškanje u ovoj vrsti vremenske strukture, jer ne moraju da misle.. Stalne kafe, izlasci i kafići…to jeste lekovito kad ste puno u ustaljenim protokolima, ali ne i ukoliko to postane beg od rada ili istinskih odnosa.
Igre su pežorativan način i stil da nesvesno ponavljamo obrasce ponašanja koji nas teraju da radimo stvari na neadekvatne načine po nas i gubimo vreme „igrajući“ kako bismo „nešto dobili“. Ova naplata u igri često zna biti bolna, jer osoba nije svesna da se pozicionira na način na koji će na kraju izvući težu opciju za sebe u vidu lošeg osećanja.
Intimnost i bliskost je najlepši deo naše vremenske zone. Biti blizak znači biti u odnosu koji prija. Ovaj segment vremena trebalo bi da je sastavni deo suživota, a ne posebno dozvoljena zona. Kad smo sa nekim bliski mi smo slobodni da budemo to što jesmo i da se osećamo dobro kroz sve ostale stilove korišćenja svog vremena.

Trčanje kroz agendu

Kad je moja klijentkinja  otkrila da ima tipičan okidač žurbe i da je stalno zadihana, time nesvesno vraćajući sebi važnost odlučila je da nešto promeni. Želela je da shvati svaki put gde želi da stigne i zašto bi joj to bilo važno? Kad je počela sebi da daje odgovore na ova pitanja, više nije imala nizove prenatrpanih agendi kroz koje se kretala kao robot. Mnoge su otpale, a ona se odlučila na svesnost. Shvatila je da ono što radi i što je deo njenog rasporeda sama bira. To joj je pomoglo da svesnije živi, bez žurbe i prigovora savesti. Počela je takođe da oseća zadovoljstvo za mnogo manje stvari koje je radila, ali ih je preduzimala iz ove nove psihološke pozicije.

Autor: Maja Pavlov, psihoterapeut i NLP trener