Kuda vodi manjak roditeljske ljubavi?
Foto: Unsplash
Zašto ste nesigurni? Nesigurnost i uznemirenost su kao brat i sestra. Čim se sretnem sa nesigurnošću u nekoj osobi, u njenoj pozadini kao da istovremeno zaigra uznemirenost koja je manje ili više vidljiva. Ova dinamika nastaje još dok učimo da hodamo. Dete svesno gradi i definiše odnos s drugima, posebno roditeljima. Tu su uz povremene izuzetke i pravila, kao i temelji nesigurnosti svakog od nas. Žene često u paketu svojih emocionalnih nesigurnosti pominju spoljašnji izgled ili neprivlačnost. Muškarci preispituju često svoju profesionalnu i finansijsku (ne) kompetenciju ili seksualnost. Neko je nesiguran u komunikaciji i zato dođe na terapiju da nauči kako da nešto kaže, a da se pri tom ne oseća loše. U nekim fazama rada, osoba ma koliko da ojača tokom psihoterapijskog tretmana, može da oseti nesigurnost u vezi donošenja neke važne odluke – da li da ostane ili ode iz veze, da li da pokrene novi posao, da ode ili saopšti nekom nešto važno. Nesigurnost ima veze sa osećajem prihvaćenosti i voljenosti što je sasvim prirodno, jer ukoliko osoba ne oseća da je podržana, teško da će i njeni postupci biti prihvaćeni, što je uvodi u široko polje neodlučnosti. Pol je takođe bitan u ovom kontekstu jer roditelji i društvo su u zavisnosti da li ste rasli kao dečak ili devojčica imali određene zahteve prema vama. U osnovi svake nesigurnosti osobe su uglavnom reakcije drugih na njeno ponašanje. To su bila prva ogledala i povratne informacije o tome kakvi smo ili kako nešto radimo.
Depresivni otac
Verujem da je značaj oca neverovatno velik u životu svake devojčice, čak i ukoliko joj otac više nije živ. Međutim, šta ako je otac depresivan od kad znate za sebe? Ovo iskustvo imala je moja klijentkinja koja nije mogla da računa na očevu zaštitu, jer je on uglavnom bio pasivan, bolestan i na neki način izolovan. Majka je bila u funkciji njegove bolesti, pomažući, štiteći i tražeći mehanizme održanja porodice. Zato se kod nje vremenom razvila jedna vrsta uslovne veze: „ukoliko sam potvrđena, prihvaćena, jako dobra i ukoliko me vole i pružaju mi osećanje zaštićenosti znači – živim i živa sam.“ Ukoliko toga nema, u njenoj dečijoj psihi kao da je nastajao užas nepostojanja. Polako, ali sigurno ona je utabala stazu ka zavisnosti od tuđe podrške. Ovaj aspekt je posebno bio naglašen u njenim simbiotskim vezama sa muškarcima i nemogućnosti raskida u neodgovarajućoj vezi jer je to za nju značilo gubitak sebe. Vremenom se zatvarala u neku vrstu sopstvenog oklopa, a izlazak iz njega bio je praćen panikom, strahovima od različitih bolesti. Osećala je uznemirenost i nesigurnost.
I najbolji prave greške
Druga klijentkinja posle neuspelog braka ostala je u desetogodišnjoj vezi sa dvadeset godina starijim muškarcem, koji nije legalno izašao iz braka i bio je partner na kojeg se ne može računati. Zahtevao je, uslovljavao, tražio i podrazumevao da druga strana nema nikakvih naročitih očekivanja, čak i da se ne poznaju u društvu, a buduću perspektivu nije smatrao bitnom. Psihološki trag je takođe navodio na oca ove klijentkinje koji je umro u vreme njenog ulaska u ovu vezu. Njen otac zauzimao je manje sigurno mesto u braku njenih roditelja, jer je žena bila dominantnija. Odlazak klijentkinje iz ove veze bio je prilično naporan i bolan, kao i psihoterapijsko ozdravljenje. Možemo reći da je Frojd u pravu kad kaže da je naša uznemirenost u najvećoj meri uslovljena manjkom osećaja roditeljske ljubavi. Ipak i najbolji roditelji prave greške. To je sasvim normalna stvar, mada ova konstatacija baš i ne pomaže mnogo. Pitanje koje se postavi pred odraslu osobu kad tad, posebno ukoliko potraži psihoterapeuta kao vodiča u ovom procesu, jeste kako da prevaziđe osećaj nezaštićenosti, nepoverenje prema drugima, kao i osećanje usamljenosti tj. samosažaljevanje?
Strah od smrti
Možda će zvučati suviše radikalno, ali u dosta slučajeva prepoznajem da je osećanje uznemirenosti često povezano sa strahom od smrti. Osoba koja nije imala iskustvo zaštitnički orijentisanog roditelja često će imati doživljaj da svaka stvar može da se obruši na nju i da se ni na šta i ni na koga ne može osloniti. Zato egzistencijalni strahovi često pozivaju da identifikujemo osobu, koncept uverenja koja će nas zaštititi i čemu bismo mogli verovati i naći smisao. Kad toga nema, osoba mnogo češće lebdi u uznemirenosti. Potreba za bezuslovnim prihvatanjem je sastavni deo ranog iskustva koji se kod nekih izgubi vremenom. Zato je dobro sebi to priznati i krenuti u akciju. Dok je nekad to bio jedan osećaj, a nužan za opstanak, sada čovek, kao odrasla osoba može da gradi svojim trudom sopstvenu realnost i počne da pruža sebi osećaj samoprihvaćenosti. To počinje tako što se u jednom momentu (i s punim pravom) opredelite za sebe uprkos teškoćama.
Osećaj izneverenosti
Kad je moja klijentkinja doživela nepravdu od strane majke ili rođaka, otac je ćutao, nije se mešao niti je štitio, već se povlačio i ona se osećala izneverenom. Osećanje da ju je otac izdao je kasnije prenosila na sve druge ljude do momenta dok na psihoterapiji nije ’trezveno’ uočila da čak iako je taj osećaj bio tačan njeno buduće ponašanje prema okolini ne treba da bude ponavljajući obrazac ovog osećanja, jer joj uskraćuje istinsku bliskost. Morala je da izabere da li će da ulaže u vrstu samozaštite izbegavajući druge ili da krene putem rizika psihološkog ostavljanja prošlosti, i kretanja u susret svom životu.
Samosažaljenje
Osećanje bespomoćnosti i osećaj usamljenosti je često u vezi detetovog iskustva u kome je bilo izloženo nekoj vaspitnoj meri u kojoj je trpelo posledice. To je bio onaj doživljaj da nismo voljeni, shvaćeni, a u svemu tome smo usamljeni. Tako smo naučili da sebe sažaljevamo. Kada je počela da obraća pažnju koliko osoba sa njom rado komunicira i prihvata je, moja klijentkinja je počela da ceni to što oni žele da čine za nju, ne samo ono šta tačno čine. Njihova namera da je oraspolože ili izađu u susret joj je vraćala poverenje i fokus na ono što već ima, ne samo šta nedostaje. I dalje u procesu rada ova hrabra mlada žena čvrsto je odlučila da pomogne sebi preuzimajući odgovornost za sopstvenu sreću iz dana u dan. Počela je i da nalazi više dodirnih tački nego razlika i suprotnosti u situacijama i sa ljudima sa kojima radi. Tako su polako njena uznemirenost i nesigurnost umanjivali svoj intenzitet i polako, ali sigurno, odlaze u istoriju njenog sazrevanja.
Autor: Maja Pavlov, psihoterapeut i NLP trener