Kapacitet za ljubav

Foto: Unsplash

Srećem mlade ljude koji nisu baš zadovoljni svojim ljubavnim statusom. Umesto neke vrste zabavljanja oni se „viđaju“. Nije to baš ni veza, niti želja za vezivanjem, već neka vrsta „otvorenih vrata“ za dalje eksperimentisanje. Problem je u tome što ovakav stav koji pruža neku vrstu trenutne sigurnosti kroz neizlaganje i neulaganje u odnos, vodi ka smanjenju kapaciteta za stvarnu ljubav, pokazuje sklonost ka samodovoljnosti, distanci koja se kasnije (kad –tad) ogleda u  apatiji i praznini. U ovim slučajevima često čujem obrazloženje: „ma, on je narcis..i sl.“  Narcisoidnost se između ostalog može ogledati  (kako u samom sebi), tako i u sklonost ka samodovoljnosti, gde svako potencijalno angažovanje i vezivanje predstavlja rizik, a za neke gotovo pretnju. Šta je razlog nedostatka spremnosti i ulaganja u zajednički emocionalni prostor? Čini se kao da su se kriterijumi ponovo uskomešali u pravcu koji neke osobe pominju i žele da razumeju kad dođu na psihoterapiju: Šta ja to želim? S kim hoću da budem? Da li takav neko uopšte nailazi?

Odnos sa majkom i porodicom

Ovde su za mene dve stvari bitne: kakvo je osoba imala iskustvo sa majkom i porodicom uopšte, a onda kakva je skriptna matrica društva u kojem živi. Dete koje je bilo i osećalo da je voljeno u tzv. primarnoj ljubavi sa majkom ili starateljem da bi naučilo da dobija, polako uči i da uzvraća ljubav. Ono što istovremeno internalizuje kao roditeljsku ljubav se transformiše kasnije u ljubav prema sebi, a onda i drugima. Zato kažemo da ko ne voli sebe, nema baš velik kapacitet ni za drugog. Ovi mehanizmi pripremaju osobu za njen „kapacitet za ljubav“. Ukoliko su ove afektivne veze valjale, onda je moguće da će osoba izgraditi čvrstu i stabilnu bazu za vezivanje i ljubav. Ali, ukoliko to nije slučaj, verovatno će pozivati potencijalne partnere u simbiotske veze ili graditi ambivalentne veze koje će rezultirati različitim psihološkim igrama u ljubavi. Takođe, neke osobe će usled ove rane povređenosti izbegavati ljubav i partnerske odnose. S druge strane, šire društvo, vršnjačke grupe na indirektan način šalju implicitne poruke i vrednosti koje su svuda oko nas u vidu različitih stilova života. Tako u većim gradovima uočavamo ove trendove nevezivanja. Uz to, kao neka vrsta prikrivenog uticaja medija, filmova o tome kako izgleda ljubav, a često je prikazana kao nedostižna i zanosna, pa oni koji neguju ove slike kao standard, smatraju da u startu treba odustati. Kult se stvorio i u pričama o neuzvraćenoj ljubavi što je tema mnogih pesnika i književnika. Uvek me interesuje kad neko dođe na terapiju kakvo mu je okruženje jer je doprinos okruženja bitan u oblikovanju klijentovog doživljaja sebe i njegovih potencijalnih odluka za vezu. Taj „kulturološki roditelj“ sa kojim osoba živi utiče i tiho, ali otvoreno na ponašanje, očekivanja, način razmišljanja.

Kuda vodi zaljubljenost?

Jedno od uverenja u vezi ljubavi jeste da ona mora početi zaljubljenošću, tj. da je srećna ljubav posledica „velike zaljubljenosti“. Da li je zaista tako? Prijatnost zaljubljenosti nosi u sebi neku vrstu idealizacije i „začaranosti“ kao u bajkama, da bi kada se osoba „prizemni“ taj osećaj prošao, a osoba se na nekom nivou neminovno razočarala. Ono što se desi nakon ovog zanosa, jeste da osoba počne da razlučuje drugog od sopstvene projektovane predstave i tada ga vidi realnije. Koliko puta ste bili zaljubljeni ili sreli nekog ko to jeste? Ono što se tada čuje jesu i priče o strasti, stradanju, intenzivnim osećanjima. Dakle, što je duža projekcija, zaljubljenost duže traje. Kad se smanji intenzitet ovog stanja, osoba se okreće na drugu stranu ili gubi interesovanje za objekat ljubavi. Na žalost, nekad vrlo surovo odbacuje kako svoju projekciju, tako i osobu koja je bila predmet želje. Koliko razočaranja, odlazaka, mirenja, dramskih obrta i igara dok neko ne kaže da se „smirio“. Onda kažemo „naišao je na pravu/pravog“. Kroz zaljubljivanje osoba tek sagledava realnost. Zapravo, ono što joj omogućuje ostanak u vezi jeste neka vrsta psihičke zrelosti u kojoj osoba pokazuje spremnost za ljubav i odnose u ljubavi.

Šta ljubav (ni)je?

Ipak, ne znači da osoba iz zaljubljenosti ne može poći putem ljubavi. Kad se razbistri pogled, slika o osobi se promeni u korist neke nove predstave koja nije idealizovana. Kod ljubavi priča ide u drugom pravcu, mnogo je bogatija i psihološki razuđena, osoba ima sposobnost da drugog, kao i sebe, doživi celovito sa jasnim granicama JA i MI, bez idealizacije ili ambivalentno. Tako možemo voleti i na daljinu jer s nekim održavamo duboku unutrašnju povezanost što je znak izbalansirane psihe. Na psihoterapiji ljudi često izražavaju zablude koje pominje i psihoterapeut Kahler kod kvazi kauzalnosti ljubavi, a odnosi se na četiri osnovna mita o osećanjima:
Ti uzrokuješ moja prijatna osećanja
Ti uzrokuješ moja neprijatna osećanja
Ja uzrokujem tvoja prijatna osećanja
Ja uzrokujem tvoja neprijatna osećanja
Na psihoterapiji dekontaminiramo ova uverenja koja su često u formi predrasuda i zabluda, demistifikujemo pojmove i očekivanja osobe. Bitno je da razumeju bolna iskustva i obrasce kojima su sebe dovodili u određene pozicije, u kojima su umesto iskazivanja bliskosti igrali igre i time otpisivali svoj kapacitet za ljubav. Pitanje da li smo u stanju da volimo jeste ključno i ono predstavlja odabir  drasle osobe koja je spremna da daje, prima uprkos rizicima i ranjivosti koja u ljubavi može da postoji. Ona toleriše frustraciju, ambivalenciju,ima dobru volju i pruža inicijativu. Osoba koja voli je na neki način i kreativna, spremna da ide napred i pokreće stvari.

Autor: Maja Pavlov, psihoterapeut i NLP trener