Život između partnera i roditelja

Kako se osamostaliti bez svađe, stresa i velikih posledica?

Foto: Unsplash

Samostalni ljudi su sposobni da vode računa o sebi. Ljudska jedinka ne može opstati bez brige roditelja. Ovaj odnos poznat je u prirodi kao simbioza. Ona je prirodni proces zavisnosti, brige, nege i afektivne vezanosti za primarni objekat sigurnosti, uglavnom majku. Prirodno, u zdravoj simbiozi jedinka postaje samostalna. Ali, da li se to zaista i dešava? Odgovor je: kako kod koga. Ono što često srećem u u svojoj praksi jesu burnije reakcije jedne od strana kad se odvajaju. Obično su to roditelji koji gube dotadašnju ulogu i značaj u životima svoje dece, ali nekad su to i sama deca koja izlazeći iz roditeljske kuće bivaju uplašeni raznim fantazijama o odlasku, rizicima i eventualnim opasnostima koje odlazak nosi sa sobom. Osamostaliti se znači steći fizičku, ekonomsku, ali i emocionalnu psihološku nezavisnost. Ova treća stavka je često sporna jer osoba tokom promene pokreće neke nove akcije ili mehanizme na koje često oni iz prethodnog (porodičnog) sistema u kome je živela reaguju burno. Zato se ona ili on osete krivim, zbunjenim ili često besnim pa se ti odnosi dodatno komplikuju i postaju složeniji, najčešće ako je tu i partner osobe sa kojom ona započinje život. Ovo je čest razlog za pronalaženje „dežurnog krivca“ koji je „pripadnika porodičnog plemena preoteo i okrenu ih protiv njih“.

Sakupljanje markica (primer iz prakse)

Devojka i mladić žive zajedno oko godinu i po dana i za to vreme odnosi sa njegovim roditeljima se pogoršavaju. Čak i kad se mlada čovek veže za osobu koju voli, njemu ili njoj treba dosta energije koju će usmerii u prilagođavanje i adaptaciju u svom novom suživotu. Reč je o usaglašavanju navika, očekivanja i  planiranja novih akcija što podrazumeva mobilnost. Roditelji ovaj momenat doživljavaju  delimično kao pretnju. Iako su ovom paru pomogli na početku sa nekretninom,  zauzvrat su imali i neka svoja lična očekivanja. Kako nisu dobijali ono što se njima podrazumeva, počeli su nesvesno, rečeno jezikom TA da „sakupljaju markice“ u vidu njihovih neprimerenih ponašanja. „Sakupljanje markica„ je izraz za „dozvolu sebi“ u vidu često nekog negativnog osećanja. U ovom slučaju to je bila ozlojeđenost roditelja. Nesvesno su počeli da kažnjavaju buduću snajku, a onda i sina. Iako devojka od početka veze nije pokazivala preteranu ljubaznost (ali nije bila ni posebno neljubazna) prema njima, počela je od strane njegovih roditelja da biva etiketirana kao potencijalni izvor problema. U repertoaru ponašanja  i interakciji ove dve porodice (stare i nove) stvorila se tenzija, nerazumevanje, a zatim su krenule i emocionalne ucene.

Ko je kriv?

Na terapiju je prvo došla devojka koja nije mogla da razreši ove odnose i sve je više imala problema sa partnerom oko toga. Onda je došao on koji je krivio roditelje, ali je i zamerao devojci da ne ume da im izađe u susret na način na koji bi oni želeli. Neke reakcije svojih roditelja nije prenosio devojci kako ne bi pogoršao odnose. Njegovo pojačano nezadovoljstvo kojem je davao odušak na pecanju sa po kojim džointom ili cigaretama u džepovima  nije pominjao. Zatim su stigli i roditelji. Želeli su da se uključe u ovu vrstu rada, kako bi se videlo „ko je kriv“! Iako psihoterapija nije sudnica, niti mesto za ukrštanje kopalja, ona možda jeste mesto za suočavanje načina na koje osobe razmišljaju i osećaju se  u vezi sebe i drugih ljudi. U psihološkom smislu psihoterapija jeste kontekst iz kojeg će osobe ili čitav porodični sistem razrešiti nerazumevanje, konfliktna osećanja i probleme i suočiti se sa svojim (ne)logičnostima. Roditeljii su se štitili čuđenjem i nalaženjem novih mana sinovljevom pokušaju da istupi iz intenzivnog angažovanja u porodičnoj firmi, a da pri tom ne izneveri „porodičnu poslovnu misiju“. Zato su mu predviđali „loš kraj sa tom devojkom“. Oni su takođe imali svoja očekivanja u vezi toga „ko prvi treba da pristupi, izvini se i sl“. Sin je smatrao da se ne treba posebno suprotstaviti roditeljima već im udovoljavati koliko je moguće, ali to ga je koštalo dodatnog neraspoloženja i zebnje da neće doći na njegovu svadbu i sl. Devojka više nije znala kako da se ponaša i počela je da markira sve mane njenog odnosa sa dečkom, kao i da li odnos uopšte ima perspektivu s obzirom na takav „emocionalni tovar“ koji je njen dečko uneo u njihovu vezu.

Sistemsko i linearno razmišljanje

Šta bi bio osnovni terapijski cilj nakon ovih pojedinačnih sesija? To je facilitiranje odnosa na način da devojka prepozna bitna ponašanja kojima onemogućuje dečku da reši i razreši odnos sa svojima. Potrebno  je da prestane da prigovara, zahteva i uslovljava. Dečko je učio kako da shvati da je povlačenje iz primarne porodice ponekad bolno, ali ne i nemoguće, kao i da kritički posmatra roditeljska ponašanja i stavove. Ne složiti se uvek sa njima nije značilo i odbaciti roditelje. Učio je da prestane da udovoljava  po svaku cenu, kako roditeljima tako i devojci. Jedan od indikatora sazrevanja zna biti i novi način reagovanja na kritiku. Bilo je potrebno da ga više ne uznemiravaju  roditeljske opaske i da nađe način da ih filtrira i odluči šta od toga može i da čuje, a čemu ne bi trebao više da pridaje značaj. Konfrontirati se prihvatajući osobu, a pri tom se distancirati od njenih gestova i ponašanja, bio je budući cilj  njegovog novog repertoara reagovanja.

Odlazak dece iz porodičnog gnezda

A šta je roditelje čekalo? „Puštanje ptice iz gnezda“ ume vrlo da uzdrma „gnezdo“. Ovo je posebno delikatna i senzitivna situacija. Odnosi među partnerima se baš tad kad deca odlaze svedu na realnu meru. Ukoliko nema ravnoteže među njima, to često postane poligon za igre u koju se pozivaju upravo oni koji su krenuli da žive na svoj način. Nezadovoljstvo, dramatika, prebacivanje usled osećaja povređenosti i pretnje nisu načini kojima se pomaže deci da krenu svojim putem. Treba im poželi sretan put, upozoriti ih  i pružiti im ljubav ma u kom pravcu se odlučili za lete. Što pre ove dve porodice to nauče, uslediće zadovoljstvo usled autentične samostalnosti obeju strana, koje stvarno zajedništvo i nosi u sebi.

Autor: Maja Pavlov, psihoterapeut i NLP trener