Kako prevazići bračnu krizu? 

„Nemaju ljudi već pripremljen plan kako da upropaste život svog partnera. Poenta nije u tome da li ste nameravali, već kako ste povredili muža ili ženu?“

Foto:Unsplash

Jedno od aktuelnih pitanja u braku kod skoro svake krize jeste :„kako dalje?“ Nije svaka bračna kriza  „ostati ili otići“, već „kako nakon povređivanja nastaviti dalje zajedno“? Što je veća bliskost između partnera, postoji i veći potencijal za povređivanjem. To se često sreće u svakodnevnom život kad jedna strana primeti promenu i kaže:“Šta ti je sad?“ Prva reakcija koja usledi kad jedan od partnera povredi drugog jeste obično ljutnja. Jedan broj osoba, oko 50% njih u situacijama kad se osete povređeno reaguju ljutnjom i to otvoreno pokazuju. U samoodbrani većina želi da uzvrati uvredu i to demonstrira odbacivanjem kako bi partner bar malo osetio povređenost koju je doživeo. Dakle, tu postoji želja za osvetom. Druga veća grupa ljudi se povlači, zatvara, ne može da komunicira ili oseća strah.Treća grupa su ljudi koji se povlače, kumuliraju, a onda naglo eksplodiraju, što može u braku voditi u pravu rovovsku borbu.

Od ljutnje do gorčine

Ukoliko povređenost, ljutnja i strah nisu pravilno tretirani, oni prelaze u ozlojađenost i gorčinu. Ovo može uvesti i osećanje krivice, jer osoba zna da u braku nije sama povređena, jer su ova osećanja uglavnom dvosmerna. Uvek sam za to da osobe komuniciraju otvoreno. Stvari koje ostanu ispod površine, koje se ne vide, na nekom nivou ih sigurno razboljevaju. Uostalom, posledice obično postaju vidljive u psihoterapijskoj sobi kad osoba izveštava o fizičkim ili emotivnim smetnjama: gubitku sna, bolovima, migrenama i sično. S druge strane, neki govore o promenama ponašanja u smislu gubitka spontanosti, nemogućnosti da se opuste, smanjenje seksualnog nagona, perfekcionizam koji zna da vodi u pojačanu kontrolu. Neretko neko od partnera poseže za alkoholom, cigarama, hranom kako bi ove emocionalne signale neprijatnosti anestezirao na nekom nivou. Ono što danas ume da bude trend jeste beg kroz rad: „ona radi non stop“, „on je uglavnom odsutan“. Sve to nosi sa sobom emocionalne posledice koje u dužem vremenskom periodu osobu koštaju, u smislu gubitka samopoštovanja, depresivnih raspoloženja (usled nedostatka pozitivnih emocija) i konačno jednoj vrsti „isključivanja iz odnosa“.

Obnavljanje intimnosti

Jedan klijent kaže:“Znate, ponekad ništa ne osećam, nema romantike, kao da je sve nestalo.“ Problem je što nerazrešen bol uništava intimnost i sam brak, a oni koji se i odluče na razvod ukoliko ne razreše ova osećanja patnje i besa unose ih u novi brak. Ipak, mislim da se intimnost može i obnoviti. U bračnoj terapiji vrlo je bitno identifikovati povredu, kao i osposobiti partnere da o njoj razgovaraju. Oni u psihoterapijskom procesu uče da iskažu to što je u njima na direktan i jednostavan način: „osetila sam da nemam podršku i da nisi video koliko sam se trudila povodom organizacije rođendana“ ili „nikad mi ne pokazuješ ljubav dodirom“ ili „veoma me je pogodilo kad si izašao sa drugovima na naš dan“ ili „nisam prebolela činjenicu da mi nisi rekao istinu o toj ženi“. Ljudi usled neprijatnog potencijala ovih osećanja i straha od osude, češće izbegavaju ovakve vrste susreta.

Ponos i odgovornost

Druga bitna stvar jeste sposobnost za preuzmemo odgovornost. Dobro je sebi kao i partneru priznati da smo uradili nešto loše, naravno ukoliko smo to osvestili. Obično ponos koči ovaj proces. U ovoj fazi kad radim sa partnerima individualno slušam govor samoodbrane. U redu je reći šta osećamo, ali važno je imati kritički stav i prema sopstvenom ponašanju. To zna biti vrlo moćno i lekovito u braku. Mi tim činom sebi i partneru pokazujemo da smo svesni svoje greške. Ovo nije samoproganjajući čin, niti treba da bude priznanje po svaku cenu, već prirodan zdrav mehanizam samokorekcije. Većina ljudi ne greši namerno i baš zato svest o svojoj grešci nosi dobar deo razrešenja loših osećanja. Jedan  britanski kolega, bračni savetnik na jednom seminaru je rekao: „Nemamo posla sa mnogo ljudi koji imaju već pripremljen plan kako da upropaste život svog partnera“. Poenta nije da li si nameravao, već kako si povredio muža ili ženu? Ovde često radim vežbu: prepoznavanje nerazrešenog bola u kome partneri razmisle o događajima u kojima su povredili svog muža ili ženu. Tad nastojimo da izbegavamo izgovore tipa: „ja ne bih to uradio da ti nisi ono.“ Nakon toga, osobe obično razmene listove sa svojim partnerom i u sebi pročitaju šta su oni napisali. Tad opišu partneru šta su napisali i posebnu pažnju obrate na njegova osećanja. Osoba obično kaže: shvatio sam da si se tada osećala ignorisano, poniženo, izdato ili nekako drugačije kad sam uradio ovo ili ono. Tada drugi partner kaže da li je osoba u pravu ili ne, a može i nešto da doda. Ideja je da se događaj vidi iz ugla vašeg partnera, da razumete njegova osećanja,kao i da se  osobe odupru želji da se brane. Baš kao u onoj Gibonijevoj pesmi: „moglo bi bit da je lakše umrit, nego ljudima reć oprosti!“. Ovaj proces zna biti vrlo delikatan. Nekima treba i vremena da bi prošli kroz ove faze. A onda sledi opraštanje.

Opraštanje (kad ponos kapitulira)

Opraštanje je stav, jer mi ljudi praštamo snagom volje. To znači da ćemo odlučiti da ne gledamo toliko na prošlost, bez obzira na osećanja. Praštanje ima snagu isceljenja u braku. Pre svega osobe se u ovoj fazi odriču niza mehanizama odbrane koji čuvaju građevinu ličnosti: određenih prava, pre svega naše težnje ka pravednosti na svoj način. Ovde ponos negde mora da kapitulira, a takođe osoba je pozvana da izađe iz skrivene tvrđave samosažaljenja, što ponekad zna da bude i sekundarna dobit za održavanje tzv. statusa kvo. Razlikuju se i nivoi praštanja, jer nije isto ako morate da oprostite osobi jer je vikala na vas ili zbog bračne prevare. Ono što je bitno naglasiti jeste da je praštanje izbor i ma koliko se osećanja tu uplitala i jesu važna ovde osoba odlučuje sama da li će ići dalje ili ne. Ponekad partneri kada dođu ogorčeni sami kod terapeuta kažu:“Ali ne mogu jednostavno da oprostim…ne želim…vi to ne razumete.“ Razlog tome je  što osobe obično čekaju da se nešto desi pa da to učine. Izvinjenje može pomoći, ali problem je kada krenu da čekaju to nešto kao npr. neko „pravo osećanje“ da bi oprostili ili pravdu da bude zadovoljena ili da vide da onaj drugi snosi posledice. Na nekom nivou čekaju osvetu, kaznu, kad će eventualno možda biti u stanju da oproste. “Ne mogu oprostiti“ često prevodim sa „neću“ ili „nisam spreman da oprostim“. Jedan od problema je i „ne znam kako da oprostim“, ali u tom slučaju proces ide brže, jer su spremni da prođu kroz ove faze. Zato je praštanje izbor u oslobađanju od samosažaljenja, ponosa, želje da se osvetimo, napuštanja besa. Svakako da je potrebno vreme da bi se izgubljeno poverenje vratilo, posebno nakon prevare. Tad bi partneri trebalo da budu vrlo osetljivi i nežni jedno prema drugom tokom tog procesa, jer ako smo odlučili da oprostimo, onda u ovom procesu pokazujemo razumevanje za nastale rane.

Autor: Maja Pavlov, psihoterapeut i NLP trener