Da li ste spremni za odricanja?

Put ka nezadovoljstvu i frustraciji

Ponekad na psihoterapiju dođu osobe kako bi proverile do koje mere treba praviti kompromis ili se odricati  i da li se to uopšte isplati? Psihoterapijski proces podrazumeva postavljanje terapijskog cilja, tačnije opcije željenog stanja koje neko želi za sebe. Terapeut „ne radi na klijentu“ niti „umesto njega“, već zajedno učestvuju u procesu promene. Mnogi tad shvate i šta ne žele više, odnosno šta hoće. Kada toga postane osoba svesna, tada mu se često postavi pitanje, da li zaista to i želi? Ovo trik pitanje jeste i provera spremnosti na odricanje neke vrste, jer svaki cilj ima svoju cenu.

Promena kreće od vas

Kada me je otac tinejdžerke nazvao želeći hitnu intervenciju jer se njegova ćerka samopovređuje, pitala sam ga da li je spreman na promenu i on sam? Rekao je da jeste. Ipak kada smo počeli da radimo, nije bilo lako menjati njegove „dobre namere“ kojima je „častio“ ćerku praveći pošalice na njen izgled ili na njenu inteligenciju. Drugi problem bile su kritike koje joj je neprestano upućivao, bez ikakvog efekta. Iako je veliki izazov odgajati tinejdžera danas, možemo reći da odustajanje od toga da joj skrene svaki put pažnju kada uđe u sobu koliko je neuredna ili kako ne može da razume ovo ili ono…bilo je više nego pogrešno, ali i zahtevan poduhvat za promenu. Da bi promenio neke od ovih „upadica“ morali smo da radimo i na njegovim uverenjima vezanim za opcije reagovanja, sagledavajući ih na nove načine. Sve je to imalo  za cilj podršku ćerki, kako bi je motivisao da izađe iz lavirinta konstantnog samopovređivanja.

Važan je fokus

S druge strane, ova mlada devojka morala je shvatiti da dan ima 24 sata i da ukoliko želi visoke domete u školi morala bi se odreći „nisko budžetnih opcija“ investiranja vremena-od izlazaka do kasno, odlaganja učenja, nemanja prioriteta ili kriterijuma po pitanju društva. Za nju je bilo još  važnije da nauči da uči i onda kada ne dobije ocenu koju je planirala. Tačnije, da ne odustaje posle doživljaja neuspeha.

Citirala sam joj Bil Gejtsa koji je na svom blog postu napisao da je u svojim dvadesetim 5 godina prestao da sluša muziku, gleda tv jer ga je to udaljavalo o razmišljanja o softveru… Dakle, bio je fokusiran.

Promena radi višeg cilja

Promena navika podrazumeva susret sa neprijatnošću koja se toleriše radi višeg cilja. Tako osoba postaje svesna zašto nešto radi ili hoće. Odgovor ne bi trebao da korespondira sa poželjnošću tuđih očekivanja, iz neke adaptirane opcije, već iz sopstvene odluke za koju je motivisana povezujući se sa željenim ciljem.

Ipak, postoji i dosta naučenih „žrtvenih prinosa“ iako to osobu na duge staze čini nezadovoljnom. Moja klijentkinja je naučila da se žrtvuje za mlađeg brata jer se to podrazumevalo (on je mlađi, daj mu ovo ili ono). Kasnije se to razvilo u laži za druge i „pokrivanje tuđih propusta“. Ona je nudeći ponašanja i „stalna dežurstva u odnosima“ koji je nisu zadovoljavali, postajala hronično umorna i nezadovoljna.

Ovo udaljavanje od sopstvenih misli i stavova i navika da udovoljava, s vremenom je stavilo u poziciju žrtve i na poslu. Dok je koleginica uglavnom bivala odsutna, ona je radila za dvoje. Iako je dobijala samo svoju platu dupli broj predmeta odrađivala je sama. Kad su usled nezadovoljstva i u ponašanjima „spasavanja“ počela da oseća anksioznost i panične napade, morala je da postavi stvari drugačije, da nauči da se odrekne „odricanja od sebe“ i sebi važnih stvari, a na svoju štetu. Sad se njena mera uspostavlja. Ona misli da je u redu da uradi jedan deo, ali ne i da „pokriva koleginicu“. Počela je i da obaveze sa decom deli sa suprugom ili da se zahvali društvu koje joj ne prija.

Učenje o odricanju i neodricanju su dva smera iste ulice.

Ukoliko osoba nešto čini sebi ili drugome, pa makar se i odricala, to može biti stimulativno, motivišuće iskustvo, jer tako svesno bira da nešto dobro čini. Ukoliko je ta motivacija negde skrivena ili neosvešćena, osoba se može odricati, a ne znati zbog čega to čini. Možda zato jer se to očekuje ili iz straha da ne uvredi nekog jer očekuje neku nagradu, a još gore ukoliko „svi to rade“. Ovaj princip svakako vodi u nezadovoljstvo i frustraciju.

Odricanja u braku

Tokom procesa terapije neki parovi nauče razliku između ljubavi i skladne veze, jer na početku odnosa mnogi koji su verovali da im je dovoljno da se snažno vole da bi njihov odnos uspeo, videli su da održavanje veze zahteva neku vrstu prilagođavanja, pa i odricanja. Ovo odricanje bilo bi dobro da teče postepeno i odmereno za svaku stranu, kako osoba ne bi imala utisak da pravi kompromis nakon kojeg nastupa hronično nezadovoljstvo. Dobro je da osoba komunicira partneru gde je realna granica odricanja i gde više nema smisla ili ne želi to da čini.

Svesno odricanje jeste čin dobrovoljnosti i drugačije je od hroničnog žrtvovanja kao odraza nesvesne  inferiornosti i podređivanja životnim opcijama za koje se veruje da ne mogu bez  drugačije životne pozicije.

Autor: Maja Pavlov, psihoterapeut i NLP trener