Da li ste emocionalno zavisni od roditelja?

Srećem ljude koji su veoma zavisni od partnera. Vole se, ali im istovremeno taj osećaj zavisnosti smeta. Kad ih pitam kakav su odnos imali sa roditeljima, često se konstatuje da su taj model ponovili u sadašnjosti sa drugima. Neki pokazuju visok nivo zavisnosti od roditelja. Pre svega u psihološkom smislu. Ova (ne)samostalnost ima veze sa mehanizmom koji zovemo simbioza. Iako u prirodi sve počinje simbiozom, jer ona zapravo označava suživot, dotle u životima odraslih ljudi ova pojava može da ima i patološku konotaciju. Simbioza se podrazumeva kod novorođenčeta koje zavisi od majke i koje je na nju upućeno, što je i jedini način da beba preživi i zadovolji svoje potrebe. Iako u početku ovaj uspostavljeni odnos zavisnosti ljudskog bića pruža okeansko osećanje zadovoljstva u stapanju, on ipak ima za cilj postizanje i razvoj nezavisnosti.

Veza s roditeljima u odraslom dobu

Mlada doktorka koja je živela sa majkom koja ju je sama podigla, tokom terapije je shvatila da ima pravo na sopstvene odnose, mišljenja i odluke, iako njihovo sprovođenje uopšte nije izgledalo jednostavno. Ona je bila u nekoj vrsti veze s majkom, uz osećanje da će je “izneveriti” ili “napustiti”. Zato njena dozvola sebi na samostalnost nije išlo brzo. Ova majka je manje svesno, a više nesvesno, očekivala od svoje ćerke da joj ostane lojalna negodujući na svaki njen izlazak, putovanje ili kolegu koji je pozove. Iako uz prividnu slobodu, ćerka je imala stalni teret krivice i osećaja da je izneverila. Ovakva vrsta “duševnog kaveza” počiva na jednoj vrsti emocionalnog iznuđivanja u kojem osoba uglavnom oseća krivicu, obavezu i stalnu dužnost, uz konstantnu zahvalnost u odnosu na roditelja, kojem se treba “odužiti”. Čest slučaj kod samohranih roditelja je da pozivaju dete u neku vrstu “inverzne simbioze”, gde oni iako brinu o detetu, istovremeno ga nesvesno pozivaju da ono brine o njihovim psihološkim potrebama.  Dešava se da čak od malena, kada dete još nije sposobno za brigu, bude vrlo senzibilno na majčine ili očeve potrebe. Ovo je vrlo suptilan mehanizam, gde majčina ili očeva potreba da budu zbrinuti emocionalno, generiše detetovu stalnu pažnju i uključenost. Ipak, jedna samohrana mlada mama, tokom psihoterapije shvatila je gde greši u vaspitnim stilovima i odlučila je da njen sin nije tu da je uveseljava ili joj bude drug.

Drugu odraslu klijentkinju koja ima ozbiljnih psihičkih problema na terapiju je dovela mama. Njih dve su kao drugarice, svuda idu zajedno i sve rade skupa. Ova “fiksna simbioza” je posledica prezaštićujuće majke koja non-stop brine. Često su ovi roditelji usamljeni i na nekom nivou rođenje deteta za njih predstavlja neku vrstu zaštite, a neretko i jedinog životnog smisla.

Kod treće osobe, majka je otvoreno branila svaki potencijalno blizak odnos sa osobom suprotnog pola i tako je klijentkinja nesvesno počela da igra tzv. igre “šutni me”, nalazeći mane partnerima i nesvesno sabotirajući svoje veze, ostajući emocionalno ipak lojalna samo majci.

Kako izgleda simbioza kod odraslih?

Kad se dve ili više osoba ponašaju kao da su jedna ličnost, kažemo da  su u simbiotskom odnosu. Jedan misli, drugi sledi, jedan oseća, drugi indukuje isto osećanje, jedan se ljuti, drugi izvinjava i tako u nedogled. Problem kod simbioze je taj što kada se ona uspostavi osobe se u ovom odnosu osećaju veoma prijatno. Uloge su podeljene, svako odigrava svoje ili čak odlično funkcionišu, ali ova kozavisnost ima svoju cenu. Naime, osobe u simbiozi isključuju svoje odrasle resurse. Uverenje da bez drugog ne mogu opstati je ono što simbiozi pomalo paradoksalno daje stabilnost. Ona je nezdrava jer uključuje element otpisivanja odraslih resursa.

Kad je simbioza zdrava?

Zdrava simbioza odraslih je opravdana  u slučaju da smo u medicinskim stanjima koja traže negu, brigu i pomoć, kad ne možemo sami. To su starije osobe, bolesnici, male bebe. Posle operacije npr. možemo biti u upućeni na medicinskog radnika i na taj način  pozivati u opravdanu simbiozu, jer ova pomoć  je uslov za naše održanje.

Partnerstvo – od brige do bespomoćnosti

Problem nastaje kada ove odrasle osobe stupaju u partnerske veze, u kojima ne pokazuju pun kapacitet za bliskost, već je ova rezilijenca na neki način pod senkom odnosa sa roditeljem sa kojim je osoba ostala u psihološkoj simbiozi. Oni mogu  često ovu vrstu odnosa i da ponavljaju sa partnerom o kome se brinu, “kao što je majka brinula”, ili  pak “traže da budu zbrinuti”, manifestujući bespomoćnost.

Bolni put ka slobodi

Zona prijatnosti može dobrovoljno da se napusti kad osoba odluči da popravi sliku o sebi kao  sposobnoj za samostalni život. Frustracija je propratni deo ovog procesa separacije. U praktičnom životu to znači razrešenje simbiotske opne, u smislu odustajanja od toga da se bude odgovoran za život i osećanja svog roditelja. Osoba takođe počinje da razume da odlazak iz veze sa majkom ili ocem ne znači odbacivanje i nezahvalnost roditeljima, već naprotiv, preuzimanje prava na sebe i sopstvenu samostalnost, što je roditelj u ovim slučajevima zaboravio da pruži. Separacija i individuacija su ključne i mogu zahtevati dosta novih ponašanja, koje “roditelje helikoptere” zna da ugrožava, jer se i odnos snaga menja. To čini izlazak iz simbioze bolnim. U ovom procesu se raščlanjuje razlika između autentičnih i tzv. naučenih osećanja iz detinjstva, kao što su stalna zabrinutost, osećaj dužnosti, sažaljenja i krivice. Umesto njih osoba ima novi osećaj slobode, nezavisnosti, jedne vrste “svežeg vazduha”, koji je po prvi put u psihološkom smislu udahnula duboko.

Maja Pavlov, psihoterapeut i NLP trener