Da li ste anksiozni?-Strah kao potisnut entuzijazam

Verujete da vam se dešavaju samo loše stvari ili možda imate li osećaj da ludite?
Strah se definiše kao emotivi odgovor na stvarnu ili zamišljenu sadašnju opasnost, a  anksioznost kao odgovor na stvarnu ili zamišljenu buduću situaciju. Mnoge osobe sebe samozaplašuju, iako na nekom nivou znaju da su njihovi strahovi imaginarni. Ipak, to ih ne sprečava da se ponašaju kao da je opasnost stvarna. S druge strane, kao terapeut nastojim da proverim sve u vezi činjenica i koliko je potencijalna opasnost realna.

Kako da vrednujem sebe?

Žena koja je na psihoterapiji jer oseća strah, izložena je stalnom maltretiranju od strane nevenčanog partnera. Ona treba da nauči kako da se zaštiti i počne da vrednuje sebe. Ipak, mnogo je više onih koji se plaše trenutnih ili budućih situacija koje nisu opasne, iako se ponašaju kao da jesu i time smanjuju kvalitet svog života. Tada ih navodim na konkretnu scenu i primere u kojima ih zatičem u strahu.
Kad mlađi klijent kojem je ugrađen fibrilator radi održavanja srčanog ritma krene da izbegava svaku vrstu aktivnosti radi predupređivanja eventualnog  poremećaja srčanog ritma, on sebe pasivizira usled straha od neželjenog dejstva, čime sebe zaplašuje. Ne želi da jede, niti mnogo da govori s drugima, kako “ne bi izazvao simptom”. Iako se realno to dejstvo promene ritma i može desiti, u ovom slučaju ova medicinska “ugradna komponenta” upravo pojačava njegovu zaštitnu funkciju koju on ne prepoznaje. Njemu ova zaštita deluje kao pretnja. On  priča o teskobi, o ubrzanom srčanom radu, o znojenju i ubrzom pulsu.

Počinjem da ludim….”

Strah se kod većine javlja spontano – nekad i ne postoji specifičan okidač ili očigledan uzrok. Često se osoba oseća “kao da ludi” a čak ima strah od umiranja.
Treća osoba se plaši da izađe na ispit. Ona odlaže ispitnu situaciju i kaže da je uvek čekala da bude poslednja. Izlazi na ispit u poslednjem roku i poslednji dan sa poslednjom mogućom šansom i opcijom da prođe. Kad se ova osoba poveže sa senzacijama u svom telu, ona govori o drhtanju. Kad je zamolim da pojača ovu drhtavicu, kaže da oseća neku vrstu uzbuđenosti. Time dolazi do osećanja od kojeg se zapravo  suzdržava. Upravo to je naglasio i mudri geštalt terapeut Fritz Perls koji je rekao da je “razlika između anksioznosti i uzbuđenja jedan duboki udah”. Meni se dopala i izjava koju sam davno pročitala da je “strah ugušeni entuzijazam”.

Razdvajanje uverenja od osećanja

Izmišljeni zaključci su česta slika katastrofičnih očekivanja. Klijent koji poslednjih godina slabo ili vrlo retko izlazi iz kuće doživeo je različita neprijatna  iskustava. On ih je generalizovao i pojačao, pa tako ona sada služe kao “uverenje vodič” kroz njegovu onesposobljenost, sa izgovorima da ne može dalje. Kako je u međuvremenu usled samoizolacije dobio i na telesnoj težini, njegov self imidž se dodatno pogoršao. U zaključcima o sebi i svetu, on ne razdvaja uverenja od osećanja, nego ova sprega postaje njegov začarani krug dok vreme prolazi. Briga je često generalizovana i ima više različitih “meta”- od kuće, zdravlja, dece, porodice, pa i budućih situacija. Ovde je karakteristično “šta ako” i preokupacija sa hipotetičkim neprijatnim ishodima ili situacijama u budućnosti. Problem kod većine ljudi sa anksioznošću je što vrlo inteligentno upravljaju svojom glavom, ali ne i činjenicama koje im se događaju.

Kako mozak prepoznaje strah?

Kad kora velikog mozga ne inhibira reakciju amigdale (male strukture koja nam ukazuje na emocionalne sadržaje), već “oglašava alarm”,  tad ona tretira uzbuđenje kao indikator da pretnja zapravo postoji. Tad ovaj lažni alarm nastavlja da alarmira i čini da se osoba nađe u začaranom krugu straha.
Kako bi se naučili novi načini kojima može da se ublaži anksioznost, neophodno je izlaganje situacijama koje okidaju strah tako da osoba te situacije može da podnese.

Anksioznost kao lažni glasnik

Kod strahova se u narodu uvek pominjao izraz “prati šta ti stomak kaže”. Problem je u tome što “osećaj u stomaku” laže kod osoba koje pate od anksioznosti! Taj osećaj može da ubedi osobu da je u opasnosti, a u stvarnosti je osoba sigurna. Ako osoba sa anksioznim poremećajem prati svoj “osećaj u stomaku” tad u stvari pojačava anksioznost. Da bismo odneli pobedu nad “tiranskom vladavinom”, engleski terapeut Widdowson kaže da bi osobe trebalo da nauče da ne prate ono što im anksioznost poručuje. Anksioznost je lažan glasnik. Najbolji način da se izbegne pojačavanje anksioznosti jeste da se uradi suprotno od onog što anksioznost diktira. Rešenje je paradoksalno: ne treba raditi ono što lažan glasnik poručuje, već prigrliti nelagodu koju prouzrokuje.

Psihoterapija

Veliki broj terapijskih škola i pravacase bavi ovim poremećajima. U mojoj praksi tehnike kombinujem u zavisnosti od klijenta i njegovih aspiracija. Neke od metoda su i zabavne jer su paradoksalne. Ukoliko je osoba kreativna ona sebe može da okupira i nekim novim doživljajima karikirajući sebe u scenama koje doživljava i to svaki put drugačije kad krene da se samozaplašuje. Ovaj terapeutski paradoksalan stav znači da će klijent sa terapeutom aktivno testirati istinitost svojih iracionalnih uverenja kroz različite bihevioralne eksperimente, da će se izlagati situacijama kojih se plaši kako bi smanjio intenzitet straha, a time smanjivao i izbegavanje situacija kojih se plaši. U slučaju klijenta koji nosi fibrilator on će početi da se kreće iako se boji, u slučaju osobe koja odlaže ispit otići će da prisustvuje jednom od ispita na koji će izaći, dok u slučaju osobe koja ne izlazi iz kuće zadatak bi bio da ode da prošeta sa detetom u vreme kad je manje izložen pogledima.
U psihodinamskom smislu osoba često otpisuje ili iskrivljuje relevantne informacije. Bilo da preuveličava pretnje, podcenjuje svoje sposobnosti ili rešavanje različitih situacija. Ovo sve može imati veze i sa nekom vrstom skriptnih uverenja tipa:  “Ne mogu to da podnesem”, u smislu “Nisam dovoljno jak”, ili “Drugim ljudima se ne može verovati jer imaju loše namere”, kao i npr. “Svet je opasno mesto” jer se “Samo loše stvari dešavaju ljudima kao što smo mi”.

Simptom kao “prijatelj”

Kod mnogih poremećaja, a posebno kod anksioznosti nastojim da klijent prihvati simptom kao svog “prijatelja” koji daje pravac njegovom iskustvu. Iako u početku klijenti budu iznenađeni, oni vremenom shvate da boreći se protiv nje i izbegavajući anksioznost, zapravo je pojačavaju. Prihvatanje je ključ. Anksiozan klijent koji veoma napreduje tokom terapije će nastaviti da sebe gura izvan zone komfora i povećavaće svesnost u vezi sa netačnim percepcijama i subjektivnim interpretacijama. Na taj način pomažem klijentu da ponovo sagleda situaciju, što uključuje redukovanje njegovih dečijih strategija i izbegavanje anksioznih situacija. Osoba vremenom razvije nove veštine kako bi podnela situaciju koja bi inače izazvala anksioznost.

Nije lako biti uvek realan. Život u iskustvima svakodnevnice ume i da dosadi.  Zatim se pojavi  „to nešto“, susret  sa zanosnom osobom, novi projekat koji obećava ekstra priliv novca ili neki sličan cilj koji pokreće entuzijazam osobe. Ali, šta se dešava kad osoba, projekat, pa ni cilj nisu ono što smo očekivali?
Razočaranje je sastavni deo životnog toka. Ono nas obuzima kad se drugi ne ponašaju ili se situacija ne odvija u skladu sa ličnim očekivanjima. Sve to može da izazove visok stepen frustracije.
Moj klijent se javio na psihoterapiju u trenutku razlaza sa partnerkom sa kojom je bio u paralelnoj vezi,  pored braka u kojem je bio godinama. Iako je doživeo ekstazu i najneverovatnije vrste uživanja pored ljubavnice, postalo mu je naporno da laže i da sve te „paralelne stvari“ uklapa u svoju svakodnevnicu, a da pri tom konstantno smišlja izgovore. Druga strana je uz to pojačala uslov „ili – ili“, što je bila dodatna presija na koju više nije želeo da odgovara. Bio je rešen da mu to više ne treba, da to ne želi, ali mu nije bilo jasno odakle ta količina ranjivosti i tuge usled prekida tog odnosa.
Tuga je razumljiva i odnosi se na proces žaljenja, kada nekog ili nešto gubimo ili završavamo. Ipak, nije mu bilo jasno šta je to što je održavalo njegov svet u kojem je uživanje bilo „nadprirodna fascinacija“. Bilo je to uverenje da je iskusio nešto „ekstra i posebno, kao nikad do sad“ i da je u tom kontekstu prepoznat, kao „moćan vladalac nad još moćnijim drugim“.
Ubrzo mu je postalo jasno da uživanje samo sebi ne može biti cilj i da sve te ponude koje pruža ova veza sa dobrostojećom partnerkom uz ispunjenje najneverovatnijih želja, jesu privlačne njegovoj detinjoj fascinaciji, ali i da je zapravo živeo u nekoj vrsti iluzije. Ova vrsta opčinjenosti, ma kako bila privlačna i prijatna, nije se mogla meriti sa „malim“ (ili mnogo većim) stvarima svakodnevice, kao što je šetnja sa decom u parku, prijateljima i dnevnim ritualima, pa čak i odnosima sa suprugom koji su jedno vreme u svojoj partnerskoj dimenziji bili zanemareni.  Vremenom polako ali sigurno razgraničio je šta je to što želi i zašto je to važno.
Poslednji problem bio je kako to i da saopšti, a da ne povredi osobu sa kojom je živeo u nekoj vrsti bajke, koja nije imala pokriće, a baš ni perspektivu…  Želeo je „dobar odnos“ i nadalje, mada ne više partnerski. To se drugoj strani nije podrazumevalo i on se morao suočiti sa realnošću, frustracijom i završetkom, uprkos što kraj nije izgledao kako je želeo.
Rasplet iz iluzije je bolan jer se zastareli deo ličnosti mora osloboditi sadržaja i uverenja koji ga održavaju i biti zamenjen realnošću Odraslog, a to nije uvek prijatno. Bile su mu potrebne nove „doze“ realnosti i samouvida koje će ga motivisati na drugačiji način. Novo otrežnjenje ne treba poistovetiti sa gubitkom, već svesnošću o novim zahtevima stvarnosti. A usidravanje u stvarnosti, nije nužno „kapitulacija“ već izazov za nalaženje novog smisla.

U bolesti postajemo stvarni, ogoljeni  i uglavnom prepušteni sebi. Maske padnu i nema se više volje  za tolerisanje drugih na svoju štetu. Upravo to smatram dobrim područjem za razvoj i rast ličnosti osobe koja je obolela…”

Nije baš jednostavno ostati potpuno psihološki stabilan kada naiđu različite životne raskrsnice ili nepredviđene okolnosti koje se tiču samo nas. Ipak, kažu da “snaga se u slabostini ogleda”.
Spoznaja o gubitku zdravlja ili svest da postajemo osoba sa ozbiljnim rizikom poziva nas da u jednom momentu razmislimo o važnim budućim koriacima. Čovek tad obično biva prinuđen da donese  neke važne odluke za sebe i svoj život, koje često podrazumevaju i rizike. Ipak, neminovnost u procesu “okretanja broda” i usmeravanja pramca u novom smeru jeste da osoba ne može a da se ne upita s kakve je obale isplovila, šta je to što je iza nje, šta je to što je do tada radila, mislila, preduzimala ili pak nije,  pa je došla u situaciju u kojoj je trenutno.

Šta će biti sa mnom?

Jedna od čestih stvari sa kojima se srećem u praksi je da kad  klijent iznenada naruši zdravstveni status potraži pomoć psihoterapeuta. Zašto baš tada? Ovo su momenti u životu svakog od nas kad se stvari iz korena menjaju. Prva reakcija je uglavnom snažna uznemirenost, konfuzija, strah ili panika. “Šta se dešava i šta će biti sa mnom?”
Ovo pitanje postavila je sebi i moja klijentkinja koja je više od godinu dana prolazila kroz agoniju  uspostavljanja dijagnoze, da bi konačno otkrila da ima multiplu sklerozu. Specifična autoimuna bolest koja ima svoje faze, proges (i “regres”) zahteva poseban odnos prema životu. Sa novom kliničkom slikom menja se i psihološki status ili stav prema sebi. Uglavnom je negativan, iznenadno bolan sa uverenjem da ovo “nije njoj smelo da se dogodi”. Posebno nije razumela “zašto baš ona?”
Druga osoba je iako je uglavnom uvek bila zdrava, saznala  nakon  nekoliko pregleda, visokog pritiska i infarktnog stanja, da mora ugraditi stent. Ova mala spravica omogućuje da se srčana radnja reguliše u ritmu koji je optimalan i smanjuje rizik eventualnih tegoba. Kompletno iskustvo i bolničko lečenje vratilo ju je sebi na način da se pozabavi sopstvenim životom, razume ga i odluči kako želi da živi dalje.
Treća osoba je obolela od kancera i morala je mununjevitom brzinom da reaguje, operiše se i uz to prođe hemoterapiju. Stvar ne bi bila toliko bolna da je imala podršku.
Ali, šta ukoliko vam se i bližnji u ovim situacijama povuku? Šta ukoliko vas muž napusti baš tad, a deca ne žele da se mešaju ili ne umeju da reaguju ili se svi prave kao da vam nije ništa?

Pravo na sebe

Čini mi se da ove osobe tek u bolesti stidljivo počinju da se pitaju: “Kako sam ja do sad živela?”, “Šta su bile moje želje i aspiracije?”, ” Šta je bilo stvarno, a šta lažno?”, “Šta više ne bih ponavaljala, a šta i dalje radim?”, “Na koji način bih volela da olakšam budućnost?”, “Kako da uopšte razmišljam o budućnosti, kad iznad glave kao da mi lebdi Demoklov mač?”

Prihvatanje situacije

Prihvatanje situacije u kojoj se osoba nađe jeste nešto što zna biti vrlo bitno na početku. Ono što postavljam kao važan cilj jeste da klijent sebe ne smatra manje vrednim ili manje važnim zato što se razboleo.Takođe, nije neophodno gubiti energiju na čuđenje i nevericu oko date situacije, već  prihvatiti činjenicu o bolesti i terapiji koja predstoji. Prihvatiti kontekst u kojem nam se stvari dešavaju znači moći razmišljati i pored anksioznosti koja slobodno lebdi u vezi budućeg ishoda lečenja.

Regulisanje emocija

Biti fizički bolestan ne znači da morate ući u psihološki problem. Bolest kao i bilo koji drugi problem zahteva reorganizaciju misli, novu adaptaciju, ali i moguću odluku da ćete sarađivati. Dakle, možete reći sebi: “Biću priseban, prikupiću informacije i neću otpisivati svoju mogućnost da osećam različite emocije”.
Razumeti i tumačiti sebi kroz šta ste prošli je čini se i najveći izazov. Moje klijentkinje upravo u ovoj zoni traže odgovor.
Jedna je imala vrlo ambivalentne i konfliktne odnose sa majkom u doba mladalaštva. To je išlo do iscrpljujućih konflikata, čak je bila i izbačena iz kuće. Koliko god da je puta to pokušala da ublaži, ovog puta je to i izgovorila.
Druga osoba je tolerisala muža koji je pio i lišio je mnogih zadovoljstava kao žene, ali ona je to tolerisala. Nadala se i verovala da biće bolje.
Treća klijentkinja je bila ljuta na muža koji u braku godinama nije umeo da joj pruži podršku. Konačno, u situaciji kad je saznala da se razbolela način na koji je muž reagovao pokrenuo je kod nje neku vrstu “emocionalniog krešenda” i čini se da ju je njegov  poslednji  gest (ona ga vidi kao udarac), gde je on odlučio da ode baš kada je trebalo da se operiše, zapravo i otreznio.
Važno je da razumemo da živimo na najbolji mogući način. Osoba često nema kapacitet da radi nešto drugo i ukoliko nije  umela bolje, ne treba sebi da to zamera. Zato to zovemo iskustvom. Kad situacija prođe, iz neke druge perspektive i sa vremenske distance “posložimo karte” i sagledamo kako smo živeli. Interesantno i možda zabrinjavajuće je da tek tad mnogi sebi i daju dozvolu da razmisle o sebi. Odvaže se da to pravo uzmu, a da pri tom po prvi put ne osete krivicu.

Da li ste na svojoj stani?

Fizička bolest ume da zaustavi osobu i mentalno, da izazove snažne  psihološke reakcije. Ono što je druga strana medalje je što u bolesti postajemo stvarni, ogoljeni  i uglavnom prepušteni sebi. Maske padnu i nema se više volje  za tolerisanje drugih na svoju štetu. Upravo to smatram dobrim područjem za razvoj i rast ličnosti, tj. osobe koja je obolela.

Nova snaga u slabosti

Svaka od ovih osoba u psihoterapiji došla je do važnih otkrića, koja su ih navodila da deluju u skladu sa sobom, kao  i  da donesu neke nove odluke tipa: “Ne moram više da smatram sebe manje vrednom jer bolujem od hronične bolesti. Hoću da živim koliko mi mogućnosti dozvoljavaju.To znači da sebe neću prisiljavati da radim nešto što nije u skladu sa mnom.”
Druga osoba je napravila jasnije granice sa drugima i prestala da spasava ili toleriše neprijatne ispade muža. Bila je sama sebi važna i počela je da organizuje svoje vreme.
Treća osoba je  odlučila da izađe iz koncepta samosažaljenja i krene da primećuje male stvari za koje do tad nije imala vremena. Pomirila se sa činjenicom da neće doživeti zlatnu svadbu kao njena bebi siterka. Dan je bio neobično dug u odnosu na njen prethodni tempo, a ona je dobila šansu da smisli svoj novi ritam u punoj svesti, pitajući se šta je to što joj prija. Počela je da šeta do posla i oseća lepotu u tome. Prateći ova, na nekom nivou egzistencijalna  iskustva, setila sam se reči i Sv.Ap.Pavla koje su zapisane u 2. Poslanici Korinćanima…”Jer snaga se u slabosti usavršava…”.
Ukoliko  taj proces prođemo svesnije možemo postati i bolja osoba. Jer bolest možda čak i više nego druge stvari ume da oplemeni.

Maja Pavlov, psihoterapeut