Kako da se suočimo sa životnim lomovima i razočaranjima

Život nije čekanje da oluja prođe, već učenje kako plesati na kiši, reči su britanske kniževnice Vivijan Grin. Istina je, nad svačijim životom se u nekom trenutku nadviju oblaci i naiđe oluja, ali nevreme ponekad samo protutnji , dok, s druge strane, postoje trenuci kada se čini da nikad neće proći.

Neko doživi krah u ljubavi, razvede se ili raskine sa voljenom osobom, iako je verovao da se to nikad neće desiti. Drugi se pak sa najvećim porazom suoče kada preko noći ostanu bez posla. Slede pitanja i dileme:”Šta ću dok ne nađem drugi posao, kako ću plaćati račune, rate za kredit i ostale dospele obaveze”? Desi se da vas razočara neko od koga to niste očekivali , okrenuo vam je leđa najbolji prijatelj ili se možda dogodilo nešto još gore. Ali to nije kraj! Svaki loš period je početak nove etape. Padovi i razočaranja su tu da nas očvrsnu, nateraju da se suočimo sa njima i opet se uzdignemo.

Međutim , nema svako istu volju, snagu i kapacitet da nedaće ponese na svojim plećima. Kako ljudi generalno podnose lomove i poraze u životu? Šta je to što im najteže pada, kako da prevaziđu loše trenutke i šta iz toga mogu da nauče? Kako ćemo proživljavati lične drame i poraze ima veze sa našom psihičkom konstitucijom, iskustvom i načinom na koji upravljamo takvim situacijama , kaže za “Život plus” psiholog i psihoterapeut Maja Pavlov:

– Poraz, kao metafora za ljudski pad ili krizu mogli bismo definisati u rasponu od mini stresora do velikih trauma po načinu delovanja ili posledicama koje ostavljaju na nas. Ako bismo govorili o skali stresa, recimo , od važnih događaja izdvaja se smrt supružnika ili deteta, razvodi , otkrivanje teških bolesti…

Sačuvajte motivaciju

Koliko to zavisi od nečijeg karaktera, vaspitanja, ambicija…?

– Često se kaže da nije vrsta događaja uticala nužno na osobu, nego kako je to doživela. Tačnije , kako prevodi u svom referentnom okviru značenje i značaj događaja ili onoga što joj se desilo. Po tome vidimo koje su takozvane”coping strategije”, odnosno mehanizmi prevazilaženja kriznih situacija i stanja.

Kome najteže padaju porazi, ko se sa tim teško miri?

– Teško padaju osobama koje ne očekuju određene ishode ili koji su određene situacije i ishode potencijalno zanemarivali, otpisivali, ali i , sa druge strane, idealizovali. Tako da to rušenje nade najbolnije pada onome ko se suočava sa stvarnošću.

Na koji način se treba suočiti sa neuspesima, kako da to nekog potpuno ne obeshrabri i”slomi”?

– Ovde je važno da osoba mobiliše psihološku snagu kako bi mogla da podnese i nadraste teške situacije. Važno je da ima, (a to često ne znamo dok nismo u takvim situacijama i stanjima) kapacitet da obradi i prihvati razne nepravde, nevolje i traume u životu. Takođe , postojiizraz : “Ne postoji neuspeh, postoji samo povratna informacija”. Dakle, ako bismo na trenutni poraz gledali sa radoznalošću prateći parametre
koji su doveli do njega, ne bismo možda imali toliko burnu ili negativnu reakciju na dešavanje. Naprotiv , to bi bio jedan važan uvid u ono što je dovelo do takvog ishoda. Naravno , radi se o situacijama koje u velikoj meri zavise od nas samih.

Učenje iz ličnog iskustva

Kako shvatiti da jedan poraz ne čini osobu neuspešnom?

– Razdvajanjem ponašanja od bića dobijamo na objektivnosti, shvatajući da je ovo što nam se desilo ili se dešava sastavni deo životnih ishoda, i da jedan ili čak više negativnih ishoda nismo poistovetili sa sobom kao neuspešnim bićem. Ipak , mnogi ljudi to brkaju, praveći znak jednakosti između određenog lošeg ishoda i sebe kao neuspešne ličnosti.

Da li je suština u prihvatanju neuspeha, ali ne i mirenju sa njim?

– Svakako da poraze treba prihvatati, jer zapravo i nemamo mnogo opcija da bismo išli dalje. Važno je da učimo iz ovakvih iskustava i budemo rešeni u tome da stvari možemo učiniti drugačijim. Važno je zadržati motivaciju nakon poraza, što nije uvek jednostavno. Ali ukoliko se osoba ne poistoveti sa porazom, ona može pomoći sebi da ide dalje.

Uče li se najvažnije životne lekcije upravo kroz najveće poraze?

– To je jednim delom tačno, jer negativna frekvenca osećanja može da bude vrlo intenzivna, što je slučaj kod stresnih, poraznih iskustava, pa se usled toga dugo pamti. Sa negativnim osećanjima se pokreće čitava naša fiziologija , mentalizacija i afektivni doživljaj, usled čega se kognitivno i emotivno angažujemo. Želimo da razumemo šta se desilo ili šta je dovelo do određene situacije u kojoj se osećamo poraženo, to je
intelektualno i kognitivno angažovanje. Takođe , budući da smo u takvim situacijama preplavljeni emocijama treba nam emotivna snaga i sposobnost afektivne samoregulacije. Sve ovo zajedno dugo pamtimo jer smo bivali verovatno intrapsihički vrlo aktivni i angažovani, i zato kažemo da je
iskustvo poraza”najvažnija lekcija”.

Ne tražite krivce u drugima

Zašto su ljudi skloni tome da u svemu traže krivca, pa i u ličnim promašajima?

– Ljudi koji poistovećuju određeno iskustvo i ishod tog događaja sa sobom, kada dožive nešto negativno, ne žele da prihvate odgovornost za to. Tada često pribegavaju mehanizmima odbrane, poricanja, negacije,
potiskivanja i slično. Jedan od načina na koji se brane jeste i projekcija. To znači da projektujem na drugoga ono što je zapravo deo mene. Kako ne mogu da prihvatim da sam “mogao ili je trebalo drugačije”,
za to počinjem da krivim druge osobe ili okolnosti.

Autor intervjua: Slavica Dobrosavljević, Priča Plus