Osećanje usamljenosti i povezanost sa drugima
Način na koji neki ljudi struktuiraju svoj život i svoje odnose može se završiti tako da završe u poziciji za koju su se odlučili u detinjstvu. Ovakve ishode u transakcionoj analizi, jednoj od teorijskih i praktičnih psihoterapijskih postavki, zovemo životni scenario. To je nesvesni životni plan koji je donet u detinjstvu, potvrđen od strane roditelja, ’opravdan’ naknadnim događajima, koji kumuliraju odabranom alternativom (E. Bern, 1968). Očigledno je onda da neki ljudi struktuiraju svoje živote i odnose tako da završe u poziciji za koju su se odlučili u detinjstvu. U ovom slučaju da završe sami.
U nekim zemljama 30% ljudi prijavljuju da se osećaju usamljeno. Iako ne uvek prijatno osećanje, ostati sam nosi sa sobom i deo bezbednosti koju osoba treba. Ako dozvolite sebi da se približite drugima i stupite u interakcije sa njima, možete se izložiti riziku od povrede. To nam se svima nekada dešavalo, kada smo se približili, a ti drugi su nas povredili. Kao reakcija na to, ljudi neće dozvoliti da se to ponovi, ali tada često umeju da ’utabaju stazu’ ka usamljenosti.
Još jedan razlog životnog skripta u kome osoba završava sama, može biti prilično uobičajen. Distanciranje i odgurivanje ljudi može pružiti osećaj moći i kontrole nad sopstvenim životom i svetom uopšte. Nekima to nedostaje u životu, pa je ovo jedan od načina da se osećanje moći ažurira. Sa druge strane, odbacivanje nekoga može biti način da se izrazi ljutnja ili prezir. Osećati se odbačeno je neprijatan osećaj, pa učiniti to drugome je način da i on ili ona oseti tu istu nevolju.
Usamljenost je često opisana kao vrsta socijalne boli, koja motiviše ljude da traže socijalne veze. Usamljenost je slična, ali ne i ista kao samoća. Samoća je stanje odvojenosti od drugih ljudi, i ne mora nužno značiti da se osoba oseća usamljeno. Subjektivno, osoba može osetiti usamljenost i kada je u društvu sa drugim ljudima. Uzroci usamljenosti mogu biti različiti; od mentalnih, emocionalnih i akcionih razloga.
Hakulinen i saradnici (2016) su pokazali da usamljenost može biti i zdravstveni problem, jer može dovesti do moždanog udara i do povećanog rizika od infarkta miokarda. Lin i saradnici (2016) navode da osećanje usamljenosti može dovesti do povećane depresije, socijalne anksioznosti i paranoje. Melzer i saradnici (2013) tvrde da ovo osećanje ima veze i da je u korelaciji sa fobijama, depresijom i opsesivno kompulzivnim poremećajima.
Usamljenost se na psihološkom nivou može razumeti i kao nedostatak attachment-a (vezanosti ili privrženosti) ili zdrave veze sa majkom.
Moj kolega Tony White iz Australije (1997) napisao je interesantan članak o simbiozi i gladi za attachment-om. Prva stvar koju dete radi je da formira vezu sa majkom. Ako se to ne dogodi, ili je veza na neki način nedovoljna ili neadekvatna, dete će veoma patiti. Takođe, jednom kada se formira attachment ili ta primarna veza sa majkom, koju zovemo simbioza, teško je izaći iz nje. Ljudska vezanost je veoma otporna stvar, čak i ako se kvalitet odnosa pogorša, ljudi nerado napuštaju odnos.
Ipak, ako je osoba bivala povređena u prošlosti u nekom odnosu, onda može biti nerada i demotivisana da uspostavi novi odnos, jer razume šta je to značilo za nju. U tom smislu, na usamljenost možemo gledati i kao strah od vezivanja.
Pozitivna strana attachmenta (veze) jeste da se ljudi ne osećaju usamljeno. Pruža im osećanje povezanosti sa drugima, osećaj pripadanja, osećaj da su poželjni, prepoznati i saslušani, sve ono što usamljenost nije.
U psihoterapijskom radu usamljenost se leči prisutnošću i negovanjem u terapijskom odnosu sa terapeutom. Klijentu se vraća odgovornost kako bi preduzeo akciju po pitanju ovog osećanja, i kako bi umanjio ovu vrstu bola.
Objavljeno u Časopis Zvonik
Autor: Maja Pavlov, psiholog i psihoterapeut