Tolerancija na usamljenost i samoću

Mi svoje najbolje i najgore trenutke možemo proživeti i sami

Gotovo da nema osobe koja nije iskusila osećanje usamljenosti. Karl Gustav Jung je rekao da usamljenost ne nastaje usled nedostatka ljudi oko nas, već potiče od toga što ne možemo da im pričamo o stvarima koje su nam važne. Svako se od nas susreo sa usamljenošću. Čovek je ambivalentno biće, često je rastrzan između krajnosti. Želi slobodu, a ne želi odgovornost, želi da bude sam, ali ne predugo što je jedna vrsta osećanja frustracije, jer je osoba onemogućena da bude sa ljudima koji su joj važni.

Postoje dve vrste osećanja usamljenosti: situaciona i strukturalna. Situacionu usamljenost (sama reč kaže) osoba oseća kada se nalazi u situaciji u kojoj nisu prisutni njoj važni ljudi, sa kojima bi htela da bude u društvu. Strukturalna usamljenost je osećanje osobe koja nema drugih bliskih osoba, sa kojima bi se osetila povezano.

Umete li da budete sami?

Srećem dosta mladih ljudi koji su sami. Neki umeju da žive tako, dok su drugi u panici zbog toga. Samoća ne mora nužno biti neprijatna. Naprotiv, ona ume biti vrlo prijatno stanje, u kome se povezujemo sa sobom, bez prisustva drugih ljudi. Mnogi traže neko vreme za sebe da budu sami, kako bi se presabrali, posvetili svojim mislima, svom telu, odmarali ili radili nešto što vole na svoj jedinstven način. Ovo su dobri načini za regeneraciju duha, jer ako ne umemo da se povežemo sa sobom, teško da ćemo uspevati da budemo sa drugima. Odnosno, to povezivanje će biti naporno. Samoća sama po sebi nije ni pozitivna ni negativna. Mi svoje najbolje i najgore trenutke možemo proživeti sami. Ipak bitno je, da li osoba to (osamljivanje) radi voljno ili nevoljno, da li provodi vreme sama jer to želi ili ne?

Strah od samoće

Ljudi koji su odrastali u mnogočlanim porodicama umeju da se plaše da budu sami i to izbegavaju, kompulzivno tražeći nekog, često bilo koje društvo. Nekoliko osoba mi je poverilo, razmatrajući svoje relacione obrasce da su nakon prekida partnerske veze, odmah ušli u novu vezu, ne želeći da budu sami. To je primer straha od samoće, u kojoj neki imaju fantaziju o lošim događajima, koji bi mogli da ih zadese dok su sami. Tu pominjemo i separacioni strah, koji je često u korenu ovih strahova… Ukoliko se osoba nije odvojila od značajnog drugog na pravi i postepen način, moguće da će imati jake strahove koji će biti obojeni katastrofičnim mislima.

Deca i separacija

Deca koja su u simbiozi sa roditeljima ako se naglo ili neadekvatno odvoje osećaju se kao da su bez zaštite i zato su kod dece samoća i anksioznost povezane. Situacija u kojoj dete treba da nauči da samo zaspi u svojoj sobi ili ode na ekskurziju sa drugom decom jesu nove situacije u kojima postoji snažan strah od separacije, što pobuđuje anksioznost. Kasnije u životu, ako se ova osećanja ne regulišu, osoba traži dominantnu figuru koja će preuzeti odgovornost za nju, kao što je nekada to radio roditelj.

„Nedostaješ mi…“

Kada postoji određena emocionalna veza sa nekom konkretnom osobom, osoba koja oseća situacionu usamljenost će osetiti frustraciju nedostajanja te osobe ili ljudi koji su mu značajni. To ujedno potvrđuje osećanje ljubavi, jer te osobe u našem životu kada nisu prisutne počinju da nedostaju.

Kad govorimo o zreloj osobi to bi značilo da ona može da toleriše samoću i usamljenost, ali i da je istovremeno sposobna da bude društvena. Kad kažemo da je neko socijalan, mislimo da je u stanju da bude blizak i dobro funkcioniše sa ljudima koji mu nisu uvek bliski. Problem se javlja kada ili ako želimo da budemo u društvu, a to društvo ne želi da bude sa nama. Tada se javlja hronična – toksična usamljenost.

Moj nekadašnji klijent išao je u specijalno odeljenje jedne škole za talentovane učenike. Međutim, ma koliko je želeo da se poveže sa drugima, mnogi su ga izbegavali. I pored apela roditelja na nastavnike i decu, stvari su se slabo pokretale. Postajao povučen i usamljen. Trebalo mu je dosta vremena da počne da izlazi iz dobrovoljne samoizolacije. Osamljivanje može biti izbor, ali nekada je nametnuto društvenom prisilom ili izdvojenošću određene grupe ljudi. U zatvorima su „samice“, kao vid prisilnog osamljivanja, kazna unutar kazne i jedna vrsta najintenzivnijeg izopštavanja i kažnjavanja osobe.

Bačeni u svoju slobodu

Iako smo prema Sartrovim rečima osuđeni na svoju slobodu, bačeni u svet, u svoju slobodu, ipak smo pozvani da od nje nešto napravimo. Učimo se da budemo u saglasju sa sobom i drugim ljudima. U konfliktima čovek mora da čuje drugu stranu. Iako srećem ljude koji ističu da bi željeno stanje u konfliktu bilo izbegavanje istog, nastojim da razumeju da je u konfliktu najbitnije ostati u komunikaciji, iako je neprijatna. Teže od konflikta je bežanje od problema i bežanje od samog sebe. Usamljenost koju mnogi egzistencijalno danas osete, nije posledica nužno nedostatka osoba u njihovom okruženju, već neostvaren ideal zajedništva. Kretanje ka drugima, iako nosi u sebi rizik, ne treba biti blokirano. Ako osoba oseća otpore i strah, potrebno je otkriti glavna uverenja zbog kojih ne želi da se pokrene prema ljudima. Kada se ona otkriju, važno je pomoći joj da razvije konkretne socijalne veštine koje su joj neophodne za održavanje kontakta sa drugima i izgradnju odnosa. Treba imati na umu da rešenja ne moraju biti laka, ali mogu biti kreativna. Trud koji uključuje izloženost i povezivanje sa drugima se isplati, jer vodi u odnose bliskosti, koja onda uključuje ljubaznost i razumevanje.

Maja Pavlov, psiholog, psihoterapeut