Živite li u skladu sa sobom?

Iskustva koja su nas tektonski pomerala globalno tokom poslednje dve godine stavila su na probu naš psihološki imunitet, gotovo istovremeno kao i našu biološku rezistentnost. U susret su nam išli kako mikrobi, tako i nove situacije, adaptacije i odluke koje smo bili prinuđeni da donosimo u kontekstu stalnih promena, odnosno izazova.

Snaga koju posedujemo

Zatečeni u novim okolnostima mogli smo da osetimo šta je to psihološki pritisak i stvarni stres. Upravo ta otpornost, kao i naša prirodna sklonost da izlazimo iz okolnosti i situacija sa određenom dozom rezilijentnosti, koristeći sve svoje kapacitete, nazivamo psihološkim imunitetom.

Određena ograničenja koja su pozivala našu punu pažnju, uključenost i novu readaptaciju u situacijama u kojima nismo nikad do sad bili ili ih nismo očekivali („ni pod tačkom razno“), ukazivala nam je na sve faktore rizika, pojačavajući neizvesnost, koja nas može ili ne može savladati. Ipak, faktori rizika ne znače nužno neimanje psihološkog imuniteta. Naprotiv, oni ga aktiviraju i stavljaju u funkciju. Zato je paradoksalno svako iskustvo dobro došlo, pa i ono negativno!

Psihološki imunitet ili otpornost na različite vrste stresora je prema definiciji nešto što nas razlikuje jedne od drugih. Psihološki imunitet uključuje snagu koju posedujemo i sa kojom ćemo se u teškim okolnostima odupreti izazovu.

Svaka promena je izazov

Moja klijentkinja koja je otišla na rutinsku kontrolu suočila se sa ozbiljnom dijagnozom. Neposredno pre toga imala je saobraćajnu nesreću koja je delovala vrlo traumatično na nju, ali je srećom prošla bez povreda. Posledica ovog iskustva bio je strah od vožnje, a kasnije i generalizovani strah izlaska iz kuće.

Psihološka otpornost koju je ova osoba trebala da vrati u funkciju bila je da se posle svega što joj se desilo prilagodi novonastalim okolnostima, koje nisu više iste, ustaljene i koje ovu ženu pozivaju da izađe iz uobičajene rutine (bar kada je bolest u pitanju), koja nama ljudima ipak donosi izvesnu dozu sigurnosti.

Otac punoletne devojke na nagovor prijatelja pustio je svoju ćerku jedinicu u izlazak sa društvom. Te kobne večeri, on je prvi put nije „odvezao u izlazak“ već je pristao da sedne sa vršnjacima u kola. Na velikoj raskrsnici grada desila se nezgoda i ona je sa još nekoliko mladih preminula. Gubitak, tišina, očaj. Kako objasniti ovom ocu da mora dalje? Svakako je to bio proces u koji je ušao, ne znajući kada će izaći. I evo, posle nekoliko godina on i supruga, koliko čujem, suočili su se sa životom i nastavili dalje.

Psihološka otpornost nije nešto sa čime se ljudi rađaju, već je stiču (kao i biološku) uz izloženost različitim pretnjama koje donose okolnosti. Rezilijentnost uključuje mišljenja, ponašanja i osećanja osobe koje svako može da savlada i razvije.

“Želim da ne osećam“

Neke osobe kada dođu na psihoterapiju i kada ih pitam kako bi želele u određenoj situaciji da reaguju, kažu da bi najviše volele da nemaju nikakvu reakciju. Ovo je fantazija o nepovređivanju koja često nije realna. Biti psihološki otporan i imati imunitet ne znači ne reagovati, ne doživljavati teškoće ili negativne emocije. Naprotiv, one su zajedničke svima koji prolaze kroz neke teže okolnosti i zahtevne situacije. Upravo na taj način i stičemo psihološki imunitet, jer kako kaže staro pravilo: „Što nas ne slomi, to nas ojača“.

Moj klijent radi kod privatnika oko 12 sati u proseku, gde su sve njegove želje ignorisane. Njegovo nezadovoljstvo odvelo ga je u tišinu i neku vrstu samoizolacije u kojoj je postajao nedostupan porodici, drugim ljudima, bez kontakata, znajući samo za rad, ali i hroničnu potištenost. Bez potrebe da nešto kaže, zatraži ili negoduje. Kada je shvatio i ojačao psihološke snage drugačije se postavio u odnosu na poslodavca i sada se odnos snaga menja, a razmatra i novu mogućnost za sebe.

Zavisnost, traume i prezaštićivanje kao neprijatelji imuniteta

Imunitet neadekvatno stičemo ako smo pod dejstvom alkohola i supstanci, iz prostog razloga jer se u tom i takvom stanju zaobilazi suočavanje sa stresom kroz „ublažavanje“ njegovog dejstva. U tom slučaju anestezirana sećanja ne dozvoljavaju osobi punu svesnost. Kontinuirana izloženost traumi otupljuje rezistentnost, jer osoba nekad prestaje da reaguje i postaje hiperadaptirana, tj. pasivna u situacijama kada treba da pruži otpor. Ovo je čest slučaj kod nasilja. Takođe, osobe koje su prezaštićivane često imaju problem sa psihološkim imunitetom, upravo zato što se nisu izlagali ili suočavali sa stvarima i okolnostima u kojima bi sticali imunitet.

Česte hipohondrijaze srećem kod klijenata čiji su se roditelji veoma plašili bolesti, stalno proveravajući ili sluteći potencijalnu opasnost. Upravo suprotno radimo u terapijskim procesima sa uplašenim roditeljima, naglašavajući dozvolu za „vrtićem i igranjem sa drugom decom“, uprkos argumentima o potencijalnim pretnjama.

Da li znate za koga ili za šta živite?

Ovaj odgovor objasnio je Viktor Frankl, egzistencijalni psiholog i psihoterapeut u svojoj knjizi: “Zašto se niste ubili?“, koja me je još kao studenta psihologije inspirisala. Iskustvo transcedencije, „više svrhe“, „višeg uma“, jesu psihičke teritorije koje nam pomažu da preguramo zahtevne životne situacije. Frankl daje odlične primere o preživljavanju onih u koncentracionim logorima, koji su imali „za šta da žive“.

Lične vrednosti i moralni kodeks

Naše vrednosti i lična etika su epicentri naše motivacije, a stavovi i mišljenja glavni gradovi naših mentalnih mapa. Iz tog razloga bitno je da li živimo u skladu sa ličnim vrednostima, tačnije u skladu sa sobom. Na žalost, često u terapijskim procesima osobe konstatuju da nisu osvestile sopstvene vrednosti, pa samim tim postoji „slepa mrlja“ u vezi onoga što im je važno. Posledica toga je stalno prilagođavanje „kako drugi misle i rade“, što ukoliko se ne poklopi sa ličnim osećajem ima za ishod nezadovoljstvo i frustracije.

Socijalna mreža i relacije

Kada osoba dođe na psihoterapiju jedna od stvari koja me zanima jeste ko su ljudi sa kojima se klijent druži, pored porodice, kakvo joj je okruženje, da li ga uopšte ima? Ko su osobe sa kojima je bliska? Ovo je primarna stvar koju navodimo kod psihološke otpornosti. Iako se ne slažem sa stereotipom tipa da “na istoku ljudi imaju prijatelje, a na zapadu psihoterapeute”, rekla bih ipak da su od suštinske važnosti negujući i podržavajući odnosi kako u porodici tako i van nje. Mreža socijalne podrške je možda najjači faktor sticanja psihološkog imuniteta. Zajednica, mikro i makro okruženje. Toliko puta sam svedočila da je neko ozdravio zahvaljujući neposrednom socijalnom krugu oko sebe, bilo da se radilo o osoblju bolnice, komšiluku, grupi podrške u procesu odvikavanja od supstanci, kolegama iz kancelarije, nekoj neformalnoj ili čak formalnoj grupi u kojoj se klijent kreće.

Svakako da i pozitivna slika o sebi, realistično sagledavanje stvari, kao i emocionalna inteligencija jesu faktori koji osnažuju osobu. Uz sposobnost povezivanja i komunikacije sa drugim ljudima i rešavanja problema, ovo jesu rezilijence koje pomažu da osobe ostanu fokusirane u situacijama u kojima i pored neprijatnih osećanja mogu da misle i preduzimaju korake.

10 psiholoških zapovesti

Većina svetskih priručnika navodi oko desetak faktora koji mogu biti u funkciji naših psiholoških “vitamina i suplemenata”, a koji doprinose psihičkom zdravlju:

1. Gradite dobre odnose sa ljudima

2. Krize ne posmatrajte kao probleme koje je nemoguće prevazići

3. Prihvatite promenu kao neizostavni deo života

4. Idite u susret svojim ciljevima

5. Preduzimajte korake ka rešenju problema

6. Posmatrajte krize kao šanse za bolje upoznavanje sebe

7. Negujte pozitivnu sliku o sebi

8. Posmatrajte širu sliku različitih situacija

9. Čuvajte nadu i optimizam

10. Budite dobri i negujući prema sebi

Ove stavke personalizujte, pitajući se “šta ovo sve konkretno znači za mene u mom životu”. Ovo je način da vaše mentalno zdravlje bude podržano sopstvenim psihološkim, stečenim imunitetom.

Autor: Maja Pavlov, psiholog i psihoterapeut