Zašto smo sami i kad smo s nekim? 

Foto: Unsplash

„Iako sam u braku, osećam se usamljeno“, „Da, povremeno sam u društvu, ali nekako sam neshvaćena“, „Jesmo u srodstvu, ali se ne otvaramo“. Ovo su stanja osoba koje žele da približe svoju diskonekciju sa svetom oko sebe, ali često i sa samim sobom. Klijent 38 godina, inženjer, došao je na terapiju sa osećajem usamljenosti za koji kaže da ga prati od kad zna za sebe. Nakon tranzicije u poslu to se osećanje nekako pojačalo. Voleo je svoj posao, imao je devojku sa kojom se nije baš slagao, nekoliko prijatelja i nije se ženio. Imao je veze koje su trajale po godinu ili dve. Jedna devojka je bila vrlo zahtevna po pitanju novca, druga nije želela da živi u mestu odakle je on, a treća sa kojom se nadao da će izgraditi ozbiljno zajedništvo nalazila mu je mane. I tako bi on kad je bivao sa partnerkom ili u društvu počeo povremeno da se „isključuje“ iz razgovora u kojem kao da je tonuo u neki svoj svet, gde nema ničeg osim velike samo njemu poznate praznine.

Kako se osećate?

Usamljenost je na nekim osobama vidljiva čak i kad nastoje da je maskiraju. Osećaju se kao autsajderi ili nevažni i nevidljivi. S druge strane, neki žude za bliskim prijateljskim odnosima, pa ukoliko im taj osećaj nije uzvraćen sve se završi sa doživljajem razočaranosti, uz česta osećanja odbačenosti. Neke osobe postanu ili preterano živahne i gotovo usiljeno ljubazne. Druge se distanciraju, kao da su osuđene da žive bez ikakve emocionalne podrške. Čest slučaj je i pretrpavanje obavezama. Tad ove osobe ne stižu ni da „udahnu“, a kamoli da osećaju.

O druženju i samoći često se razmišlja kao o suprotnostima. Znamo da možemo biti usamljeni i kad smo u društvu, a isto tako u nekoj vrsti prijatne osame, ali ne i usamljeni. Situaciona usamljenost je upravo odsustvo neke važne osobe koja može biti pokretač ovog osećanja, dok je strukturalna usamljenost osećanje nepovezanosti sa različitim osobama i kontekstima. „Bili smo svi skupa za stolom, ali sam se osetila veoma neshvaćeno i nekako sama“, znala je da opiše situaciju porodičnog slavlja jedna klijentkinja. Ona nije bila sama, već na trenutak usamljena. Kad nekom nedostaje konkretna osoba u određenoj situaciji, ona još uvek pokazuje kapacitet za emocionalnim vezivanjem, što može da bude dobra vest u ovoj priči. Ona uči u terapijskom odnosu da traži i da kaže „nedostaješ mi“, ili „volela bih da si ovde“, kao i da daje inicijativu kontaktu. Terapijski odnos je isto tako delikatan, jer u njemu se odigravaju interakcije i relacije koje osoba živi i donosi iz svog života.U transfernom odnosu terapeut uključuje sopstveni „emocionalni barometar“ koji u kontaktu s klijentom može da mu nagovesti npr: preveliki oprez, distanciranost ili neku vrstu čežnje. Isto tako, stalna amplituda povučenosti i zatvaranja od strane klijenta,pa onda nagla otvorenost, mogu ukazivati na strukturu usamljenosti. Opasnost vreba kod osoba koje retko ili uopšte ne nalaze način da se povežu s ljudima u različitim situacijama.

Manja vrednost

„Od kad tako mislite o sebi loše? Od kada znam za sebe…“ – čest je odgovor na postavljeno pitanje ljudi koji veruju da nisu dovoljno dobri niti vredni da bi se drugi povezivali sa njima. Srećem dosta mladog, atraktivnog i obrazovanog sveta koji ne želi da bude sa onima koji pokažu otvoreno interesovanje za njih, odigravajući tada često skriptni obrazac nepripadanja. Kad kažemo „skriptni“, mislimo na nesvesnu motivaciju koja počiva na veoma ranim odlukama kojih osoba ne mora bitni odmah svesna, a koje je usvojila veoma rano i sa kojima se danas rukovodi. Tu i jeste problem. Mlada žena od 32 godine definiše svoj problem kao „neotvaranje“, tačnije tu je da sasluša, savetuje druge, čak i učestvuje, ali kad treba da dođe do sebe, tu kao da se „gvozdena vrata zatvaraju“. Vremenom, sav njen nepodeljen sadržaj ostaje deo otpisanog neiskomuniciranog materijala i kao takav proglašen manje važnim ili manje atraktivnim, počinje da je opterećuje. Ona „ne bi da zamara druge“ što je čini veoma usamljenom, ali još važnije, ne povezuje je sa sopstvenim osećanjima. To stvara pritisak, nezadovoljstvo i različita nekontrolisana ponašanja, koja počinju i da je zabrinjavaju.

Život pun izgovora

Idealizacija tipa „samo prava ljubav me može ispuniti“ je čest izgovor za izbegavanje veze. Druga klijentkinja govori o majci koja ju je podsticala na slobodu i nezavisnost na način koji je proizveo kod nje kao mlade osobe uverenje da je „glupo vezivati se“, tj. rezon „dobro je biti svoj, a to znači ne zadržavati se u vezi.“ Na psihoterapiju se javila kada je shvatila da je postala žrtva sopstvene slobode. Na psihoterapiji osobi asistiram da se poveže sa osećanjem praznine i prepozna je kao hroničnu usamljenost koja može da bude posledica niza zabrana kad su u pitanju različite stvari: npr. zabrana na osećanja ili zabrana na iskazivanje osećanja. Takođe, zabrana na pripadanje ili zabrana na bliskost su često osporavana stanja kojima trebaju nove dozvole, kao i odluke.

Uverenja tipa: „ne želim da budem nametljiv, pa da me ispali“, „niko me ne zove, ali ne želim prva da se javljam…“, „glupo je pokazati interesovanje za njega“, „ako im nešto značim, pozvaće me oni“, su neke od poruka koje kad bismo preveli mogle bi da znače: „nemam (i ne umem) potpuni pristup sebi i drugima.“ Nemanjem pristupa sebi polako se uvežbava odustajanje. Nakon dekontaminacije ovih uverenja i rada sa novim odlukama, veoma su bitne i konkretne socijalne veštine. Ovo između ostalog znači i „vežbanje otvaranja“. To se postižete tako što osoba uočava ono što joj je zajedničko sa drugima, ne samo ono što potencira razlike. Iskustvo fokusiranja na druge, na dete, partnera, bliskog prijatelja, ali i iskazivanje sopstvenih sadržaja omogućuje da zaista počinjete da slušate i osetite kako drugog tako i sebe. Sigurna sam da ovo prilaženje otvorenog srca, povezuje i deluje lekovito.

Autor: Maja Pavlov, psihoterapeut i NLP trener