Koliko i da li volimo sebe?
Foto: Pexels
Voleti sebe znači imati ok odnos prema sebi, a to može uključivati i vrlo konstruktivan unutrašnji dijalog u kojem podržavamo, negujemo sebe, ali i imamo realan kritički (ne nužno i kritizerski) odnos. Svakako da nam i kvalitet života takođe nudi odgovor. Ako u našem življenju ima zadovoljstva, onda možemo pretpostaviti i da je samo ljubav prisutna.
Kako su nas voleli mama i tata?
Veliku ulogu u našem “self tretmanu” ima način na koji su nas tretirali roditelji, a njih opet njih njihovi roditelji. To je čitav transgeneracijski niz obrazaca koje je jedna generacija donosila drugoj. Kao ruske “babuške” koje izlaze jedna iz druge! Mi smo modelovali i introjektovali te obrasce, tj. način na koji su nas roditelji tretirali. Vremenom je to postao model po kojem tretiramo sebe. Šta ako su te poruke bile toksične, destruktivne i omalovažavajuće? Tada, kao odrasla osoba možemo malo zastati i upitati se da li je slika koju imamo o sebi definisana isključivo time u šta smo poverovali kao deca ili možemo imati nov i drugačiji stav o sebi?
Manjak samopoštovanja
Pošto se odnos prema sebi gradio na osnovu poruka drugih, kao i modelovanja ponašanja, kasnije imamo opciju da stvari posmatramo iz odrasle (realnije i drugačije) perspektive. Moji klijenti koji dođu često sa manjkom samopoštovanja ukazuju na to da sebe prihvataju parcijalno, uslovno navodeći da nemaju dovoljno dokaza za bilo šta drugo. Ta uslovljenost je povezana sa logikom “ako- onda”, dakle samo ukoliko određenu stvar radiš, ostvaruješ onda i – vrediš. To je suženo, zahtevno i postavlja uslove prema pojedinačnim vrednostima koje osoba ima ili nema. Za razliku od samopoštovanja, ljubav prema sebi tretira osobu kao celinu. Zato terapijski, osoba prvo vraća samopoštovanje, tačnije podseća sebe na specifične vrednosti koje ima, a onda je više u stanju da prihvati i sebe kao biće vredno postojanja.
Kako uskladiti svoje želje?
Mi kao socijalna bića živimo u okruženjima koje stalno postavljaju neke uslove, kodove ponašanja, a neretko biva da druge osobe koje su u kontaktu sa nama zahtevaju stvari koje su u suprotnosti sa našim željama. Na prvi pogled, to može izgledati kao suprotnost našoj ljubavi prema sebi. Ne moramo se, međutim plašiti. Ekološki partnerski odnosi ne idu na opciju “ili – ili”, već naprotiv, idu u pravcu dijaloga i donošenja odluke o tome čija će se želja u pojedinoj situaciji više afirmisati. Dakle, oni se opredeljuju za dogovor. I bez obzira na odluku, u pravcu ispunjenja ili neispunjenja sopstvene želje, ovo drugo nije negacija ljubavi prema sebi i obrnuto. O tome je još i Erih From pisao govoreći o jednoj vrsti dijalektičke napetosti usled izbora ljubavi prema sebi ili prema drugima. Zaključio je da se ovi zahtevi ne isključuju međusobno. To je upravo i taj paradoks, koji znači da ljubav nije nužno romantično očekivanje i stalno dokazivanje te vrste, već konstantan razvoj i promena. Zato tu vrstu zrele ljubavi mogu i praktikovati oni koji sebe poznaju i vole. Oni se ne plaše da iskorače iz sebe u taj zajednički prostor koji zovemo MI.
Autor: Maja Pavlov, psihoterapeut i NLP trener